/11 /11

Pre par večeri sam napisala pismo budućoj sebi i adresirala ga na Draga buduća JA.

Napisala sam ga nakon jednog potpuno obično provedenog dana sa klincima – malo smo se smejali, malo sam ja vikala, malo su se oni ljutili i svađali, kuvali smo zajedno, jeli, igrali se, čitali pred spavanje, mazili se. Dakle potpuno uobičajen dan tokom kog se ništa specijalno nije dešavalo, ali je ostavio uveče dovoljno prostora i želje da to pismo napišem.

Uzela sam olovku i papir nakon što sam ih strpala u krevet, ležala sa njima, pričala. Ležanje sa njima je postalo nekako obavezan ritual pred spavanje koji nemamo nameru još da prekidamo, očigledno.

Do tad, ležim na ivici kreveta, gledam ih.

Nju, veliku prvakinju, kako mirno, ujednačeno diše, već utonula u san, umorna nakon celodnevnih obaveza. I njega, veselog skoro trogodišnjaka, koji je skoro gotov, ali se i dalje ne da, pa se prevrće, glumata, umiljava. Vidim im, obasjana tankim snopom svetla iz hodnika, mila lica, opuštene obraščiće, čujem ujednačene udahe i mirišem njihove slatke snove. I kao mnogo puta do tad, upijam ove momente, za sutra, za nekih 10 -15 -20 i više godina.

Jer nedostajaće mi jednom ti trenuci.

U glavi, već sam otputovala 5 i 10 godina, kada oni nisu više bebe, mališani, već školarci, tinejdžeri. I znam već da garantovano više neće hteti da se maze sa mnom, kao sad. Setim se sebe, i brata, i svojih roditelja… I prosto me zaboli. Iako je to očekivano, i potpuno normalno.

Uostalom, nije da nisam do sad čula : “Uživaj dok su mali, dok trepneš porastu, i zatvore se u svoj svet, jedva im iščupaš po koju reč, a maženje … zaboravi!”

Sa ovim u glavi, i nekom setom u srcu, da će me pre ili kasnije dočekati trenutak kada će ova slatkoća i ovo uživanje sa njima malima postati samo sećenje a znajući sebe, kako ću se verovatno u nekom trenutku gristi kako sam nedvoljno vremena provela sa njima, kako smo se nedovoljno mazili, kako sam previše brinula o novcu, poslu, dangubila uz telefon, uzela sam papir i olovku da sebi napišem pismo o tome koliko i kako smo proveli ovaj sasvim običan dan. Jer kao i većina mama, previše sam oštra prema sebi - po pitanju posla, braka i na žalost po pitanju dece. Stalno mi se mota po glavi da nešto ne radim kako treba, da bih mogla drugačije, bolje, više.

Zato napisah sebi, budućoj JA, da sam tog hladnog januarskog dana, bila potpuno prisutna, uključena. Da smo tokom dana uživali bez telefona, bez mnogo opterećenja, da smo skupa mnogo šta naučili, da smo se do suza smejali, da sam ih ušuškala i bila sa njima sve dok posle sat vremena nisu zaspali. Da ih nisam brzala, već potpuno uživala donoseći "još jednu čašu vode", slušajući iznova istu pesmicu, i smeškala se na sve te slatke izgovore odugovlačenja. U poslednjim trenucima ovog dana, nisam bila ni zaposlena žena, ni supruga, ni drugarica, ni ćerka, već samo i isključivo njihova mama.

Neka stoji pismo budućoj JA, u omiljenoj mi knjizi, i jednom, kroz nekih par godina, kada me bude grizla savest da: možda nisam dovoljno, da sam mogla drugačije, bolje… nadam se da ću naleteti na njega, da pročitam i podsetim se kako je prošao taj naš jedan potpuno običan, nesavršen, ali pun ljubavi dan!