/11 /11

Pretpostavljam da suština i jeste da "normalan" čovek, o tome ne mora ni razmišlja, a kamoli preživljava na način na koji to mi neki drugi radimo. Pod "normalnim “mislim na nekoga kome su problemi normalan tok života, sastavljen od plate, blesavog šefa, lošeg uspeha deteta, skupoće, politike...i ogovaranja
komšinice ili njene" nevaspitane" dece"...

O, kako je to dobro...dosadno, nesavršeno dobro! I onda shvatim koliko sam
poremećena, drugačija, ne potpuna... koliko sam izgubila sebe - tražeći nemoguće! Ne umem, a da budem iskrena i ne želim da se ponašam po nekim kodeksima, koja su nametnuli neki " normalni" ljudi". Kodeks sam po sebi može biti koristan i važan u uspostavljanju inkluzivne kulture, ali ipak nije sveobuhvatno rešenje...bar ne za nas koji nismo obuhvaćeni normalnošću života.

Ne, mi koji smo toliko puta probdeli uz postelju deteta i tada shvatili da ne postoji količina suza, koja ima svoj početak i kraj, ne mi koji smo posmatrali svet, kako treba da funkcioniše sa prozora bolničkih soba, više nego smo ih proveli kod kuće, a u isto vreme bolesno srećni, jer dete napokon ne zna za patnju, jer je u snu, ne mi koji smo se toliko puta preispitivali da li lečimo dete radi sebe ili njega, ne mi koji smo toliko puta sagli glavu, zbog tuđeg nepristojnog, pogleda ili pitanja, ne mi koji više ne znamo razliku između normalnog i nenormalnog...

Toliko ima priča, pesama, citata o ljubavi majke prema svome detetu!

Uvek ih vrlo rado čitam i umile me, ali nikada niko ne spominje ljubav majke koja ima bolesno dete i obrnuto... Svaka ljubav na svetu se mora steći, osvojiti, zaslužiti i usled silnih prepreka sačuvati, ali majčina ljubav...ona se ne zavređuje i sve preživi.

Preživi, ali kod nas, koje smo "te mame", unište same sebe zbog tolike boli...Ta bol nema meru, niti bilo kakvu skalu koja bi mogla da je izmeri, uporedi. Nemoć je tolika da izjeda i ponos i zdrav razum. Bez dostojanstva smo davno ostale... I tako dođosmo do pogleda, koji kaže apsolutno sve mudrosti i pokaže sve emociji u samo jednoj sekundi!

Za mene ne postoji gora osuda, od pogleda moje... njenog...kada ide od mene na novu intervenciju, pregled...novu bol... Samo pogled, preko ramena, dok ide
uz njoj nepoznate ljude...

Bez ijedne jedine izgovorene reči, samo pogled...Nema tog šamara koji toliko zažari obraze, niti bola koji izazove takav lom tela...Nema-ona, nema-ja...ljubav ili opsesija kojom uništavam svoje najsvetlije… Koja je granica ili sam i to usput
izgubila...

Ipak...pogled koji dobijem, kada se probudi i traži upravo mene, daje mi snagu za koju nisam ni znala da još uvek imam i pobeđujem opet i opet strahove, koji ne prestaju da postoje... I zato valjda imam pravo da kažem, da ne postoji nijedan način da budem savršena majka, ali zato ima milion načina da budem makar dobra
majka..

Zauvek! 

Autor: Dubravka Bakoč Vujinović