Usvojena je kada je imala tri meseca, a istinu o svom poreklu saznala je kada je imala pet godina. Foto: Freepik

/11 /11

Milica Mršulja, rođena u Gnjilanu 1994. godine, danas je uspešna žena i majka dvoje dece, a kao beba bila je ostavljena u kartonskoj kutiji, na snegu usred zime – kako je izgledala njena životna priča, kako napuštenu decu tretira društvo, a kako zakoni i koje pravne posledice mogu da snose majke koje odbace bebu?

Milica je po rođenju ostavljena u kutiji pored kontejnera ispred jedne škole. Slučajni prolaznik ugledao je promrzlu bebu i pozvao policiju. Naredna tri i po meseca provela je u bolnici, a njenu biološku majku tražila je policija.

"Do današnjeg dana imam nekoliko verzija cele priče. Još uvijek ne znam kome je verovati, svako priča iz svog ugla. Ono što je sigurno, to je da sam rođena u noći između 4. i 5. februara. Tog jutra su, sudeći po jednoj verziji priče, mene pronašli u jednom kontenjeru. Međutim, nakon gostovanja na vašoj televiziji pre dve godine, meni se javio jedan čovek koji je u to vreme radio kao nastavnik fizičkog obrazovanja u toj školi. Zapravo tada sam saznala, možda, jedinu validnu istinu" – rekla je Mršulja za “Jutro” na TV Prvoj.

“Pošto je bila radna subota, došla je spremačica da čisti školu i tada je primetila ženu koja je dotrčala na obližnje mesto koje su zvali deponija. Rekla je da je žena nešto bacila i da je pobegla. Spremačica, koja je to videla, uplašila se jer je čopor pasa u tom trenutku bio na tom mestu. Počela je da zove kolege i naišao je taj nastavnik. Čuli su da beba plače, odnosno ja. Uplašili su se da će psi da me napadnu. Međutim, dok policija nije stigla, svi psi su se pribili uz mene. Oni su me zapravo spasili “

“Ja ne osuđujem nijednu majku, ni svoju biološku niti bilo koju ženu koja nije spremna za decu. Ovo je konkretno pokušaj ubojstva. Na bilo koja vrata neko da zazvoni i ostavi dete, to dete će biti sigurno. U mom slučaju je bio 5. februar i to je ludačka sreća kako sam preživela. Znam da mi je pupčana vrpca bila vezana vunenim koncem. Sticajem okolnosti, to sam kasnije saznala. Babica, koja me je tada uzela, sada živi ovde u Leskovcu. Ona mi je ispričala u kakvom sam stanju stigla i da je to bilo na vreme, da su me spasili bez posledica.”

Mislila je da može da oprosti svojoj biološkoj majci dok nije i sama postala majka.

“Ja sam do tog trenutka mislila da bih ja, ženi koja me ostavila, oprostila sve. Bila sam spremna na to i mislila sam da sve praštam. Međutim, kada sam rodila Iliju, a tri godine kasnije i Mitru, ja to ne mogu nikada da oprostim. Za mene ne postoji emocija kojom bih mogla da izrazim to stanje. Kada rodiš svoje dete, koje je u potpunosti zavisno od tebe, a sposoban si da malo biće prepustiš životu i smrti, a češće smrti nego životu, nema ni reči utehe, ni oprosta, ni razumevanja.”

Usvojena je kada je imala tri meseca, a istinu o svom poreklu saznala je kada je imala pet godina. Svoju usvojiteljku Svetlanu smatra svojom pravom majkom.

“Zahvalna sam biološkoj majci što me je napustila, jer ko zna kakav bih život imala uz nju. Sigurno ne ovako dobar i kvalitetan kao što sam imala uz svoje prave roditelje. Mene kad pitaju ko je moja prava majka, ja kažem da je to Svetlana, odnosno majka koja me je usvojila, a biološka majka mi je dala život. Otac, nažalost, nije više među živima. Oni su mi dali prezime, krov nad glavom i ljubav, što je najvažnije.”

Milica veruje da je upoznala svoju biološku majku, ali nije je uspela ubijediti na DNK analizu.

“Ona je to uporno odbijala i ja sam izgubila kontakt sa njom. Znam gde je, zna i ona sve o meni. Moram da napomenem jednu jako bitnu stvar. Sve te majke, koje se odluče na takav korak, to je jedan isti profil ljudi, verovatno će se psiholozi složiti sa mnom. To uglavnom bude neka zabačena sredina, mada se sada dešava i u većim gradovima, zabranjena veza, strogi roditelji, bez mogućnosti da bilo gde potraže pomoć. Ono što je kasnije karakteristično za te žene, to je da su vrlo uspešne, da su odlične u prekrivanju istine i da dobiju i drugu decu, a žive život kao da se ništa nije desilo.”

Izvor: Buka