Prihvatanje roditeljske tuge kao očekivane, tokom perioda saznavanja dijagnoze, a i kasnije tokom adaptacije jeste zadatak terapeuta koji vodi roditelja kroz proces. (Foto: Freepik)

/11 /11

Na žalost, broj programa razvijenih za rad sa porodicama dece sa teškoćama  u razvoju je vrlo mali, a još manje je programa čiji su efekti evaluirani.

Mreža podrške ovoj kategoriji u inostranstvu je dosta razvijenija u odnosu na one koje aktuelno postoje kod nas. Te usluge su najčešće u vidu savetodavnog, terapijskog rada, grupa podrške, treninga za jačanje veština roditeljstva itd. Najzad, da bi terapijski rad bio uspešan neophodna je kvalitetna saradnja između roditelja i terapeuta. Neka od istraživanja pokazuju da roditeljsko razrešenje i prihvatanje detetovog stanja utiče na sposobnost roditelja da razvije čvrst radni savez sa terapeutima koji rade programe edukacije sa njima.

PROČITAJ JOŠ: Životni izazovi porodice sa obolelim članom

S obzirom da je nerazrešeno stanje problem koji utiče i na roditelja i na dete i na njihov odnos, korisno za proditelja je uključivanje u individualni terapijski program, a potom kombinovanje i grupne terapije.

Psihoterapijski pristup pre svega usmeren je na istraživanje različitih emocija koje roditelji osećaju prema svome detetu. Takođe je vrlo važno podsticati ih na njihovo ispoljavanje jer emocije često budu ekstremne ili kontradiktorne, pošto većina roditelja oseća nesigurnost i frustraciju povezanu sa detetovim stanjem ili dijagnozom. 

Prihvatanje roditeljske tuge kao očekivane, tokom perioda saznavanja dijagnoze, a i kasnije tokom adaptacije jeste zadatak terapeuta koji vodi roditelja kroz proces. Kako bi roditeljima olakšali adaptaciju, proces prihvatanja i naposletku samo razrešenje neophodno je usmeriti ih na prepoznavanje detetovih „snaga“. Za neke roditelje neophodno je više vremena da se naviknu na pozitivan pristup, ali ako se kontinuirano podstiču da prepoznaju detetove snage, oni će naučiti da se bolje povežu sa detetom, a manje sa njegovim smetnjama u razvoju.

PROČITAJ JOŠ: Kada dete postavi pitanje: Jesam li ja drugačiji?

Jačanje roditeljskih kompetencija i veština rešavanja problema je još  jedan od zadataka za terapeuta koji je podrška porodici. Jačanjem roditeljskih ličnih veština  za prevladavanje stresa otvara se prostor za kvalitetniju brigu o detetu i adekvatnije prepoznavanje detetovih stvarnih potreba. Kao dodatni vid podrške, a što se pokazalo korisnim jeste obezbeđivanje pisanog materijala sa različitim informacijama - od informacija o dijagnozi i očekivanim ishodima, do informacija o adaptivnim strategijama o prevladavanju stresa i stučnjacima koji mogu biti od pomoći u tome.

Pored individualnih susreta sa roditeljima, veliki potencijal i značaj ima grupni savetodavno-terapijski rad. Grupni susreti mogu biti izuzetno korisni jer roditelji sa razrešenim odnosom prema detetovoj dijagnozi mogu da budu od pomoći onima koji su i dalje nerazrešeni ili u procesu ka razrešenju, deleći sa njima svoje poglede i nudeći sugestije i podršku.

U svakom slučaju, psihoterapijski rad sa ovom vulnerabilnom grupom je izuzetno važan. Da bi se dete uspešno integrisalo u šire spoljne sisteme, prvenstveno mora biti prihvaćeno i imati svoje mesto u porodičnom sistemu. Da bi dobilo adekvatno mesto, mesto sa kojeg može da se razvija i svakodnevno napreduje, neophodno je pomoći roditelju da mu to mesto i dodeli. Da bi se ovo i dogodilo važno  je da roditelj prođe kroz proces do razešenja u odnosu na detetovu dijagnozu.

PROČITAJ JOŠ: Kako je biti roditelj deteta sa smetnjama u razvoju

Autor: Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

Promo objava