/11 /11

Gledam ih zajedno, kako se igraju, kikoću, valjaju po krevetu, mešaju zvuk između plača i zadovoljstva, dok skaču, padaju, uživaju što imaju jedna drugu i neshvatajući koliko je to posebno i koliko je to nekada bilo nezamislivo! Uživam i opominjem sebe da sam i ja sve to već prihvatila zdravo za gotovo, da mi je negde normalno što postavljam dva tanjira, nameštam dva kreveta, pakujem dve torbe za put, delim kiflu na dva dela...A, nekada nije bilo tako, ni blizu...Pored prve i najveće želje da ona bude dobro, to je bila druga..Prva i druga...i tačka!

Uvek se sve vrtelo oko nje, od samog rođenja. Pogled uprt u jednom pravcu, misli okrenute samo njoj, a ljubav i osećanja nepodeljena! Ona i samo ona! Ne želim da ispadne kao pravdanje, kada kažem, da je to zbog njenog stanja, ali jeste pravdanje, kad malo bolje pomislim i jeste verovatno najviše zbog toga! Jer ona to nije tražila, nije zaslužila, nije trebala...ali sudbina je odabrala nju...i mene...I  svi su trpeli radi toga, svi su postali drugi, nevažni..Podeljeni na one koji je vole ili ne, koji joj se posvećuju ili ne...i tako sam ih i vrednovala! Korila sam sebe, pokušavala da se promenim, da pokušam da budem objektivnija, da ne sudim ljudima koji prosto drugačije misle od mene, koji je drugačije gledaju od mene, koji ne misle da joj treba nešto posebno...Ali, nisam umela drugačije! Moja ljubav prema njoj, je postao moj lanac oko noge koji me polako, ali sigurno vuče na dno...

A, onda je sinula ta misao...ta bolna istina, koja mi je kao mač parala utrobu, razarala misli i brkala moj zdrav razum! Šta sutra???

Šta kada ne bude nas uz nju, šta će ona, kome će ona, ko će je paziti kao mi, ja..ko će živeti sa njom sve boli, tuge, sreće i istine...Ko će brinuti o njoj, ko će je tešiti, ljubiti, držati u nedogled u krilu, kada joj je to potrebno, ko će biti njena oaza, njen mir, njena sigurnost? Ko će joj ulepšati onih 10 posto života koji čini porodica, kad joj je Bog ostalih 90 oduzeo...Ko će je voleti kao mi...kao ja?

Postojalo je samo jedno rešenje! Moguće, ali tesko izvodljivo! Moje bolesti, koje su se pojavile kao danak svih mojih neprospavanih noći, bolnih molitvi i neizbežnih stresova su se kao Kineski zid isprečili između mene i resenja. Ali, odlučila sam da probam, da pokušam, pa šta bude! Da se borim, jer moj cilj i razlog su prejaki da bih odustala pre vremena! Znala sam da će mi u tome pomoći moja ljubav, želja, moja potreba da ceo svoj svet dam samo njoj...bez obzira na cenu! Pokušaj, neuspeh, nada, suze, molba, razočarenje...i tako u krug, u  nedogled! Ali, nisam odustajala, nisam gubila nadu, nisam mislila na neuspeh, pokušavala sam i verovala, verovala, jer znala sam ako se ne ispuni želja zbog mene, ispuniće se zbog nje...

I ispunila se...stigla je...Njena i samo njena Lena! Mogu da je gledam, grlim, ljubim, volim...ali, ona je samo njena! Tako mala, a tako savršena, tako nestašna, a tako srčana, tako ljuta, a tako pravična...tako svoja, a tako njena! I kad malo bolje razmislim, ona je oduvek znala da ce doći...Bila je sigurna i uverena. Uz svu moju želju i borbu i na posletku pozitivnog testa, saopstivši joj vest da će dobiti brata ili sestru, ona je samo rekla to je sestra Lena!

I jeste, sestra Lena! Naša nada, uteha, ispunjenje želja, sigurnost, neko kome ćemo imati ostaviti u amanet naše najdraže, naše najsvetije, najbolnije...a, njoj samo sestra! Sestra sa velikim S, jer to govori više, nego bilo koji moj red u ovom tekstu! Jer one ne umeju drugačije, sem da se vole i  gledaju najnežnijom ljubavlju, onako kako to samo sestre umeju!

I zato je moj pokušaj, postao moj spas...

Dubravka Bakoč Vujinović