DETALJI

 

Ringerajin korisnik: Unica

Ocena porodilišta: 4

 

Komentar ocene: protivurečenost medicinskog osoblja kod savetovanja oko nege grudi,nege dece i našeg oporavka. Bolnica je u lošem stanju ali s obzirom da nisam otišla na odmor to mi ni najmanje nije smetalo. Stručnost je kod većine bila prisutna a to mi je bilo najbitnije.

 

Oko 3h sam se probudila da idem u WC sa prilično jakim bolovima ali sam pomislila da sam možda pokvarila stomak. Nastavila sam da spavam. Tek kad me je jak bol probudio oko 3 i 15h pomislila sam da bi to moglo da znači početak porođaja. S obzirom na lažne uzbune prethodnih dana, ustala sam u nameri da probam da merim vreme. Začudilo me je kad sam primetila da su mi kontrakcije varirale u rasponu od 3 do 1 minute jer sam znala da ako je vreme neredovno može samo značiti da su lažne kontrakcije a ja sam već osećala jake bolove, mada još uvek sasvim podnošljive. Kada sam krenula da ustanem sa stolice da šetam jer sam imala utisak da mi je tako lakše da preguram kontrakciju osetila sam kako je nešto iscurelo iz mene. Znala sam da mi je naprsao vodenjak i sa osmehom otišla da se istuširam pa da budim muža.

Na prijemu me je pregledao doktor koji je potvrdio da mi je pukao vodenjak ali visoko i da sam otvorena jedva 1 cm. Iznenadila sam se jer sam očekivala da sam otvorene bar 3-4cm. Usledilo je vađenje krvi, pa CTG koji je odmah po prijemu pokazivao kontrakcije od 50 do 75. Oko 7h me je pregledala neka doktorka i rekla da sam jedva 2cm otvorena. CTG nakon pregleda je pokazivao kontrakcije na manje od 5minuta koje su išle do 100 ali su i dalje bile neredovne.  Ista ta doktorka je odlučila da me prikači na OGT (ili kako se još kaže OXI) test. Objasnila mi je sestra da je to provera kako ću reagovati na indukciju i da bi trebalo da počnem više da se otvaram. Kontrakcije su mi bivale sve jače. Tad sam bila još sigurnija da im neću dati da me vode u porođajnu salu što duže budem mogla da izdržim. Posle testa su me pregledali i ustanovili da ne reagujem dobro tj. da se uopšte ne otvaram. Počeli su redom da me obilaze lekari i svi su vrteli glavom a niko ništa nije hteo da mi kaže. Znala sam da nešto nije kako treba. Nisam brinula za sebe, znala sam da će sve proći pre ili kasnije, samo sam mislila da li je sve u redu sa bebom. Čim su me skinuli sa CTG otišla sam kod doktora za koga mi se učinilo da će mi reći šta se dešava. I tada mi je rekao da je sa bebicom sve u najboljem redu i da se niko od kolega, osim doktorke koja se odlučila da me prikači na oxi test, ne slaže sa njom. Objasnio mi je da ću imati sve jače kontrakcije, da će ići i preko 100 a da mi je grlić iako se otvara, mada sporo, i dalje u jednom delu tvrd. Dokotorka nije dala da mi daju vaginaletu da mi omekašaju grlić a do kraja njene smene ona je bila zadužena za mene.

Usledili su sati u bolovima. Sećam se da sam u 11h pre podne imala utisak da je 17h.

Oko 15h  je došla druga smena lekara i pregledala me je doktorka koja će me kasnije i poroditi.Otvorila me je jedva 3cm i rekla da ne brinem jer ću se do kraja dana poroditi. Tada mi je ponoć delovala daleko kao godina a ne manje od 12h. U onim kratkim pauzama kad sam imala bolove manjeg inteziteta kuckala sam poruke sa mužem i ženama sa RR-a a najviše sam mazila stomak i ponavljala bebici da izdrži još malo. Bojala sam se da će CTG pokazati da beba pati. Oko 18h je opet došla ista doktorka i opet me otvorila do 4cm a ja sam već osećala da sve teže podnosim bolove.Oko 19h je došao neki doktor koga sam tada prvi put videla i pitao jel hoću da me pregleda i da me prebace u porođajnu salu da to ubrzamo. Pošto sam znala da se nisam ništa otvorila od prethodnog pregleda nisam pristala. Znala sam da kad dodjem do prođajnog stola nema više ustajanja ni šetanja.U pauzama kontrakcija sam bukvalno spavala po par sekundi i to stojeći. Osećala sam se kao slaba žena koja ne može da izdrži bolove. Oko 21h je došla doktorka da me opet pregleda i nije uspela ni da me pregleda a meni je pukao vodenjak. Rekla mi je da je sve ok, da je boja plodove vode u redu i da sad moraju da me vode u prođajnu salu ali i da sam se otvorila još 1cm što je bilo ukupno 5cm.

Na porođajnom stolu sam bila već u 22h, prikačena na CTG sa uključenom indukcijom. Bolovi su bili sve češći. Tad nisam znala da je doktorka mislila da ću na kraju morati na CR a meni se samo motalo po glavi da je ponoć blizu a doktorka mi je rekla da neće pustiti da se duže mučim. Čvrsto sam verovala da će agonija proći do tada. U roku od par minuta sam osetila da me nešto gura iznutra kao da hoće da izađe ali više ka leđima nego napred. Nije mi palo na pamet da su to naponi. Mislila sam da oni moraju da krenu kad sam otvorena tek 9cm a ne ovako rano pa nisam ni zvala babicu. Posle nekih pola sata kako su naponi krenuli došla je babica i rekla da se još ne otvaram i tad mi rekla da imam napone, da probam da se ne napinjem, stavila mi masku sa kiseonikom i pokazala mi kako da disem. Oko ponoći sam shvatila da ću ipak morati još da trpim jer sam bila otvorena tek 6-7cm ali sam se tome obradovala. Vreme sam merila po centimetrima otvaranja a ne po satu. Period od ponoći do 1h mi je bilo najteže, gubila sam snagu. Doktorka me je ohrabrila i rekla da je ceo tok mog porođaja jako neuboičajen, da se tek sad otvaram kako treba, da je grlić delimično još tvrd iako sam već 8cm otvorena i da i dalje imam neredovne kontrakcije i da se s obzirom na sve dobro držim. Oko 1h sam jauknula od siline napona i kad je babica dotrčala zamolila sam je da dovede doktorku i da ovo privedu kraju a počela sam naglas da molim bebu da krene napolje. Kad je došla doktorka počela je da se došaptava sa babicom. Opet sam znala da nešto nije kako treba. Odmah sam počela da pratim na CTG bebine otkucaje i moje kontrakcije i to je bilo u redu. Rekla sa doktorki da mi kaže iskreno šta se dešava. Tad mi je rekla da iako sam se otvorila grlić je ostao zabačen tako da beba kreće da izlazi ali gura ka analanom otvoru i da ćemo sad svi krenuti da guramo i da se trudimo da mi bebina glava ne pocepa sve dole. Nije me bilo briga za mene samo sam pomislila da će uskoro kraj, da skupim snagu i da ne dozvolim da je vade vakumom.Gurala sa sve vreme kako trebe i posle pola sata su mi rekli da malo odmorim. Tada sam ugledala anesteziologa i shvatila da me planiraju za carski rez. Pojačali su mi kiseonik, doktorka je sela iza mojih leđa, podbočila me i nabila mi lakat u rebra a babica mi je rekla da jednu nogu naslonim na njen kuk i da guram. Još dobrih pola sata sam se napinjala a bebica nije htela napolje. Čula sam kao kroz maglu kako neko spominje vakum, da je bebici obmotan pupčanik i tad sam prestala da osećam bolove. U jednoj pauzi u sebi sam molila Boga, svoje dete samo da se sve završi kako treba pa ne znam šta da se meni desi. U 2h sam rekla da sam spremna i da gledaju kako znaju da je ne vade na vakum osim ako baš mora. Doktorka mi je isprskala lice vodom uhvatila me za ruku i najnežnijom glasom rekla ,, Mila, izdrži još malo,,. To mi je dalo dodatnu snagu da se napinjem iz sve snage. Doktorka me isekla i znala sam da je beba na izlazu. Nisam bol ni osetila samo sam nastavila da guram. Imam utisak da više nisam ni pravila pauze. U jednom trenutku sam videla da se babica smeje i da pridržava nešto čupavo i rekla mi da još jednom gurnem i beba je napolju. Nisam ni stigla da se napnem iz sve snage i već sam ugledala jedno malo stvorenje kako visi naglavačke. Uspela sam samo da kažem: ,, Ljubavi mamina, napokon,,. Više nisam osećala umor. Sve vreme sam posmatrala kako je pere babica i njen plač mi se činio jedinstvenim i najlepšim na svetu. Kad su mi je stavili na grudi krenule su mi suze od sreće i nisam mogla da prestanem da je ljubim. Poželela sam da se ne odvajam od nje.

Ostavili su me 20minuta da krene posteljica. Tad je došla babica i počela da mi gnječi stomak i ponavljala mi da se opustim. Čudila sam se zašto me sve to tako boli i što mi ponavlja da se opustim. Onda je pozvala doktorku i rekla da joj se ovo još nije desilo. Nisam imala više snage da brinem. Osetila sam kao da mi neko čupa utrobu, ali bola nije bilo. Samo osmeh i u daljini sam čula kako moja Una plače u boksu. Jedva su mi iščupali posteljicu i dali su mi nasteziju. Urađena mi je revizija i ušivanje koje je trajalo 45min.  jer osim epiziotomije pukao mi je i grlić na više mesta. Mislim da neću zaboraviti ono što mi je rekla doktorka, da svoj porođaj upamtim kao najveći uspeh u svom životu, da ako ikada padnem psihički samo se setim šta sam sve pregurala i da nikad ne zaboravim koliku snagu sam pokazala. Priznala mi je da joj se nije desio ovako težak porođaj koji je završen prirodno.

Jeste bolelo. Jeste bilo naporno. Bilo je trenutaka kad sam mislila da neću preživeti ali onog trenutka kad sam je ugledala kako visi naglavačke i čula njen plač sve je nestalo.
Sada je gledam svaki dan, setim se porođaja često ali samo trenutka kada sam je prvi put videla i osećaj kad sam je stavila na grudi.