Anoniman
|
Na današnji dan je umro Drug Tito. Ja, vazda pionirka, sa povremenim naletima inspiracije, kao valunzima, reših da napišem ovo ...
Biće Bolje
Jednom, davno, u stambenoj neseobini "Šest baklji" živelo je jedno Biće Bolje.
Zgrada u kojoj su živeli Nosioci Baklji bila je lepa, komforna, stabilna, a njeni stanari predusretljivi, ljubazni i druželjubivi . Pevalo se u Zgradi, viorile se zastave, grlilo se i volelo. U zgradi se živelo u slozi i veselju.
A u podrumu, u mraku i memli živelo je Biće Bolje. Niko ga nije primećivao, niko ga nije spominjao, i malo je ko od Stanara i Žitelja znao da Biće Bolje uopšte i postoji. A ono je ćutalo u tami, među kanalizacionim cevima i buradima sa kupusom, i škriputalo zubima u naletima besa i očajanja.
Jednog dana, Nosioci baklji posvađaše se međusobno oko pesme koju će pevati. Posvađaše se zatim oko povrća u bašti, jer su jedni tvrdili da su posejali krompir a nikla im krtola, a drugi da su od posejane šargarepe dobili mrkvu. Više se nije pila kafa iz fildžana, i prestalo se pjevati o ljubezni. Ljutiti Nosioci Baklji počeli su da odnose svak svoju baklju na svoj sprat, i da se ograđuju crvenim, bodljikavim žicama. Dobacivali su se ružnim rečima kao loptom, i malo po malo, svaki sprat postade zasebna naseobina ograđena žicom, unutar koje bi se stanari skupljali oko usamljene baklje i njenog titrajućeg plamena, u nadi da će se ogrejati.
Biće Bolje je posmatralo iz podruma, likovale su njegove podmukle oči, ali je sedelo u tami i i dalje strpljivo čekalo svojih pet minuta.
Polako, ali sigurno, na svakom se spratu, u svakoj maloj naseobini, počeše stvarati nemiri. Stanari, koji su se savršeno razumeli na svom, jedinstvenom jeziku na kojem su insistirali, počeše da jadikuju - bili su gladni, bili su promrzli bez komšijske ljubavi, a usamljene baklje nikada nisu mogle da ogreju kao kada su buktale u zajedništvu. Šetkali su unezvereno po mračnim hodnicima, i ni u jednoj prostoriji na njihovom spratu nije ih čekalo ništa novo. Nisu imali ništa, a i ono malo što se imalo unutar granica Žice - trošilo se i nestajalo je brzinom svetlosti. Nisu više mogli da rade u bašti. Zemlja je postala tvrda i jalova, a ni mrkva ni šargarepa ne bi se uspele izboriti sa korovom i grmljem. Tužni su bili stanari. Tužni, umorni, gladni i očajni.
Jednom, dok su sedeli u tami, nadvijeni nad tinjajućom bakljom, neko od stanara nekog od spratova, setno uzviknu "ma, biće bolje!"
Odjednom, iz teške tišine, iz najdubljeg mraka, zasijaše crvene, goropadne oči. Biće Bolje je bilo budno. Neko ga je pozvao, neko ga je probudio. Kao lenja mačka proteglo je svoje prašnjave ruke, ispravilo deformisanu kičmu i zvonkim koracima krenulo je da se penje uz stepenice. Neko ga je napokon oslobodio iz tame podruma.
Od toga dana, sve se promenilo za stanovnike zgrade "Šest baklji".
Biće Bolje je postalo sastavni deo njihovih tužnih, učmalih života.
I dalje ograđeni žicom, venuli su stanovnici Zgrade pod čizmom novog predatora.
Bio je to Biće Bolje.
Najgori od svih predatora, najokrutniji.
Upreglo je Biće Bolje svoje robove, udružilo ih, te ih poslalo da golim rukama tucaju kamen, da gladni i bezubi grcaju nad korom hleba, i da svakodnevno, gromko uzvikuju ime svog gospodara "BIĆE BOLJEEE!" Grohotom se smejalo Biće Bolje, gledajući armiju mrava kako gamižu u nemoći. Baklju je Biće Bolje zabranilo, te su se osamljeni Stanari, nakon napornog dana smrzavali otuđeni i desetkovani bolešću, ratovima i danonoćnim radom a sve u ime i u čast novog, beskrupuloznog gospodara Biće Bolje.
Biće Bolje i dalje sedi na svom tronu, dok oko njega mile mali, uplašeni ljudi, i iznemoglo, ali čujno uskliču "Biće Boljeeee!"
Ne, ova priča nema kraj. Pogotovo ne happy end.
Neka sledeća priča će Biti Bolja...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Mama nije uspela da ubedi učiteljicu da to nisam čula kod kuće, a nisam...
život. 
