orthodox
|
Драге другарице, ево и једног другара :) Случајно сам набасао на ову тему и морао сам да се учланим не бих ли вам пренео своја искуства.
Унапред се извињавам због дужине поруке, али своју причу другачије не могу да испричам. А желим да је сви чују. Не да је саслушају, или прочитају, већ да је ЧУЈУ.
Моја је супруга одрастала у породици у којој је отац атеиста и дуго времена комуниста, неверник. Такво је време било када су нас све тровали...
Растући у таквој породици није ни она могла да буде дубоко верујућа, али захваљујући својој баки и мајци није у потпуности изгубила везу са Богом.
Ја сам инжењер, одгајан у сличним, али ипак мало богобојажљивијим околностима. Ипак "образовање" ме "учило" да верујем ономе што могу да видим, опипам, осетим. О томе ћу и мало касније...
Супруга и ја смо се непосредно по склапању брака посумњали да нешто можда није у реду, јер су сви наши покушаји да зачнемо дете били неуспешни. У то време ја сам имао 33 године, а супруга 30.
Кренули смо на контроле, најпре ја, па затим и супруга. Ко је кроз ово прошао зна какве све перипетије треба проћи, али за толико жељено дете - све...
У то време супруга је радила и такозвани HSG, који се у њеном случају испоставио као веома болна процедура и замало погубна.
Захваљујући непрофесионалности и лежерности гинеколога, након урађеног захвата, супруга је завршила хоспитализована у болници у веома озбиљном стању. Дуга је то и мучна епизода наших живота, али Богу хвала, све се санирало након извесног времена.
На жалост, код супруге је дијагностикован билатерални хидросалпинкс (Hydrosalpinx). Дакле, народски речено запушена су оба јајовода, без могућности да се ефикасно помогне и запушење отклони.
Јасно нам је тада речено да не постоје никакве шансе да супруга остане у другом стању "природним" путем, да је могуће урадити операцију, али и да операција има ниску стопу успешности. Као једина могућност за зачеће нам представљена вантелесна оплодња, али и ту са резервом јер билатерални хидросалпинкс смањује проценат успешности ВТО за додатних 50%.
Био је то велики шок за нас, али смо се држали заједно и веровали искључиво лекарима...
Некако у то време мој пријатељ, или више познаник, донесе ми коверат са грожђем Светог Симеона. Био је у Хиландару и понео са собом неколико пакетића и дели их бездетним родитељима. Гледао сам га тада чудно, признајем.
Али сам ипак више из куртоазије узео коверат. Ја сам ипак инжењер? Како да верујем у некакво грожђе? Неотворену коверту смо супруга и ја одложили у плакар и готово и заборавили на њу... Грешник...
Тада је држава тек почела са наговештајима да ће да финансира покушаје ВТО, али је процедура још увек била нејасна и ми смо одлучили да све сами финасирамо и обавимо то у једној реномираној београдској приватној клиници.
Журило нам се да се остваримо као родитељи... И опет мучне процедуре тестирања на све и свашта, па онда хормонске терапије, скупе и болне ињекције сваки дан у исто време... Давао сам супруги ињекције у стомак, па у дебело месо.
Сећам се и сада како је стискала зубе и храбрила и себе и мене и подсећала ме зашто то све радимо. Све је то праћено сталним путовањима из унутрашњости у престоницу на контроле. И онда прва лепа вест: лекари су упели да пунктирају 10 јајних ћелија и све су успешно оплођене.
У материцу су враћене три оплођене јајне ћелије, а остале смо замрзнули за евентуалне друге покушаје, ако буду били потребни. А онда чекање... Мучно чекање пар недеља након којих ћемо урадити анализу крви да би смо установили да ли је све било успешно.
И онда - неизмерна срећа... Резултати указују на вишеплодну трудноћу. Плакали смо од среће. Не само супруга и ја, већ и наше породице, срећне због коначног успеха. Неизмерна срећа...
Прве контроле су показале да је реч о близанцима, једнојајчаним. Све у реду на првим контролама. Након извесног периода, на следећој контроли, на лицу лекарке која је вршила преглед ултразвуком приметио сам извесну забринутост, иако је она то покушала најпре да сакрије.
Након инсистирања да ми каже о чему је реч, речено нам је да сумњају на ТТТ синдром (Twin-to-twin transfusion syndrome), односно лаички речено, близанци деле исту постељицу. Нису нам много информација саопштавали, већ сам већину информација сазнавао преко интернета.
Након још неколико контрола лекари су одлучили да је најбоље да супругу хоспитализују. Супруга је хоспитализоивана на одељењу за ризичне трудноће у Вишеградској, у 5-ом месецу трудноће. Иако је до тада све мање-више било у реду, сем мале разлике у тежини близнакиња (супруга је носила две ћеркице).
Први шок је уследио када нам је један неотесани "професор" у лице сасуо информацију да постоји само 15% шанси да једна беба преживи и био је веома незадовољан што супруга "заузима кревет када се бебама ионако не може помоћи".
На моје инсистирање супруга је остала на одељењу и да не грешим душу била је неколицина млађих лекара који су бар разговором покушали да је утеше, али то је веома мали број лекара, док је већи број чини ми се на супругу гледао као на какву циркуску атракцију и објекат на којем могу да се уче. Она је све то стојички подносила...
Ја сам се пењао на брдо у Храм Светог Саве, и клечао, молио се, јецао, палио свеће и љубио иконе...
Јутро након Нове Године, у 8:00 извршен је "царски рез" и бебе су превремено рођене (у осмом месецу), јер више није смело да се чека. Једна беба је била превише велика, а друга превише мала...
Крупнија беба је одмах проглашена веома критичним случајем и ја сам је, у недостатку мобилних инкубатора, са још једном сестром и боцом кисеоника на рукама однео у клинику у Тиршовој. Након три дана је умрла... .. ...
Нисмо смели да падамо у очај, јер се "наша мала мрвица" још увек храбро борила за живот у Вишеградској... Лекари су нас убедили да одемо кући, да је стање стабилизовано и да беба са интензивне прелази на полуинтензивну негу, те да је довољно да долазимо викендом, а да се сваки дан информишемо телефоном.
И јесмо... Информације су указивале да ће све бити у реду, па смо супуга и ја веома срећни, беби већ дали име Милица. Спремили смо се тај викенд у посету, напунили вреће ђаконијама, нашој Милици-мрвици узели пелене и све што следује.
У ходнику болнице нас је сачекала сестра са речима "па зар вама нико ништа није рекао?"... Паника, хладан зној, почео сам неконтролисано да се тресем... Супруга престрашена, савијена од бола... Речено нам је да је Милица пребачена на Нови Београд "јер јој је мало тврд стомачић".
Одјурили смо на Нови Београд, а тамо још већи шок - речено нам је "да им није јасно како је беба уопште дошла жива до њих". Сепса кажу... Живела је још два дана...
Био сам бесан... На Бога... Много... Дао нам је две ћеркице након пуно муке, а онда их узео овако... Скоро сам полудео од беса и бола... Супруга је била скрхана и само због ње сам се држао. А био сам бесан на све... Највише на Њега.
Не знам како смо се опоравили... Стварно не знам. Не волим да се присећам тога, али осећам да морам да сведочим о Истини, а то не могу без да испричам све и о свему.
Некако смо се извукли... Сами... Нису се ни наши свешеници баш показали као духовници и утешитељи. Сами смо пролазили кроз све.
Људи су ту првих пар дана, а онда се сви разбеже. Ваљда не знају шта да кажу, како да се поставе у таквим ситуацијама, а чини ми се да има и оних који мисле да је људска несрећа прелазна...
Можда смо требали да затражимо помоћ, а можда смо се надали да се подразумева да нам таква помоћ треба. Нико није разговарао са нама о томе...
Након извесног времена самном је поразговарао мој тадашњи парох, искусни свештеник и тада сам видео да нисмо били сами у нашем болу, али нас је пустио да бес и туга мало спласну, ослабе...
Рекао ми је тада нешто што ћу тек касније схватити: "Бог нам даје само онолики крст колики ми можемо да понесемо. Никада већи.". Нисам тада много обраћао пажњу на ове речи. Али пријао ми је разговор.
Након годину дана и нешто више смо пробали још једном ВТО, овај пут са замрзнутим ембрионима. Опет ишчекивања, муке и... Ништа, неуспех. Било нам је тешко, али некако смо знали обоје да то неће успети.
Полако смо почели да се миримо са чињеницом да нећемо имати порода. Пазили смо једно на друго, волели се, видали ране. И тако две наредне године. Ништа се није дешавало по питању родитељства.
А онда, једног поподнева, супруга готово стидљиво изнесе пред мене коверат. Гледам га, па погледам у њу и није ми јасно. Онда ми она каже да је то "онај коверат" којег смо толико година држали у плакару - коверат са Хиландара, са грожђем Светог Симеона.
Замолила ме да пробамо. Осетио сам се у том тренутну као терминални болесник који се хвата за сламку. Али нисам могао да противречим њеном погледу... Отворили смо коверат и пажљиво прочитали упутство.
Искрено, учинило ми се мало "престрого", превише аскетски, превише ... Не знам... Али решили смо да ако се упуштамо у ово, урадићемо то онако како треба. Уосталом, нико нас не тера на то.
Отишли смо најпре у храм, по први пут након неколико година не само да упалимо свеће за наше умрле девојчице, већ и да станемо пред Бога, да се помиримо са собом. Молио сам се чини ми се први пут потпуно искрено, без икакве резерве...
Молио сам Га да ми опрости што сам љут, молио сам Га да ме разуме, молио сам Га да ме увери, молио сам Га да нам да снаге... Чини ми се да сам се први пут у животу - баш молио.
Упутство смо испоштовали до последњег детаља. Онда када ми се учинило да је нешто претерано, да ја то не могу или ме срамота да радим, помолио сам се Богу да ми опрости на таквим мислима и молио сам се јаче и више...
Јавили смо братији манастира да смо отпочели пост, и било нам је лакше јер смо знали да се и сви они моле за нас.
Прошло је било три месеца од како смо испунили све што је упутство назначавало. Признајем да се пробудила сумња у успешност. Решили смо чак да још једном покушамо са ВТО и чекали смо супругину менструацију да би могао да се уради налаз хормонског статуса који је један од првих налаза које радите када се подвргавате ВТО.
Чекали смо, чекали... Пет дана прошло, шест, десет... Дрхтала ми је сама душа од стрепње и ишчекиввања. Урадили смо тест и... показао је трудноћу! Плашили смо се обоје да се радујемо... Никоме нисмо говорили, ни реч. Заказали смо преглед и потврђено је - супруга је у другом стању!
Плакао сам пред лекарком као мало дете. И супруга је плакала. Грлили смо се у сузама док су нас испред ординације зачуђено гледали. Чак сам чуо и коментар "што толико скачу као да се десило не знам шта".
Ма ништа ми није било важно! Боже, хвала ти! Свети Симеоне, хвала ти! Знали смо да ће овај пут све бити у реду. Једноставно смо знали... Не могу то да вам објасним. На прегледе смо ишли сасвим растерећени.
И док су нас лекари посматрали као медицинско чудо и ишчуђавали се како је супруга успела да остане у другом стању, ми смо знали... Благословени смо...
Овог трена док пишем ове редове, око ногу ми се мота моја мила шеснаестомесечна ћеркица, а супруга је пред другим порођајем (очекујемо принову почетком октобра). Господ Бог нас је благословио породом и благослов траје...
Очекујемо још једну ћеркицу која је настала без икакве интервенције, сем оне Божије.
"Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се” (Мт. 7, 7);
“Све што иштете у својој молитви верујте да ћете примити и биће вам” (Мк. 11, 24).
Захвални смо Богу, Светом Симеону, нашој светињи Хиландару. Не одустајте, и траже од Господа – али упорно!
|
сам се!
Odštampaj
Nakon što siđe niz jajovode, rani embrion se ugnezdi u sluznicu materice. Taj proces, zvan implantacija, počinje 6 dana,...
