Naša   borba  počinje  pre 5  godina mlada  sam  i  zelela  sam  bebu   tu  malu  mrvu sreće, ljubavi ,snage  činilo  mi  se da  je  sve to jednostavno i  lako napraviti  bebu  i  biti  srećan,ali  nas  je  život  jako demantovao..Prolazili  su  meseci a od pozitivnog  testa  ništa i  pitanje  ZAŠTO? Krenuli  smo na preglede  i  tada  nam  se  svet  srušio ja   imam  PCOS  i  IR a  dragi samo  mali  broj spermatozoidai  oni    sami  uništavaju  sebe ...Ima  alergiju  na svoje spermatozoide  UZAS malo  je  objašnjenje  kako  smo  se  osećali i o  čemu  smo  mislili  zato  što  je  posle par  meseci konačna  dijagnoza   Azospermija i 5  različitiih  doktora  je  reklo  da  nema   šanse da ima  decu.Tu  su  krenuli i  moji  problemi  neredovni  ciklusi,  hormoni  u  haosu,odmah  nam je  predložena  VTO   to  nam  je  jedini  način  da  dobijemo  dete. Želja  je  ogromna ali  smo morali  odlučiti i odluka  je  donešena  istog  dana. Znali  smo da  nam  treba   donor za VTO da  to  košta,da  od  ove  drzave  nemožemo  ništa  očekivati  zato  što  se  kod  nas  takav  proces    vantelesne  ne radi.Pored  svega toga  ja  imam  naslednu  kratkovidnost  možda  će  zvučati  ružno  ali    nisam želela  to  za  svoje dete,  nisam  želela  da  prođe  sve ono  što  sam  ja  samo  zato  što  sam  slabovida. U  međuvremenu  rađa mi  se brat  od  tetke  sa  Daunovim  sindromom  i  strah  koji  osećam  je  još  veći  a ono  što  oboje  osećamo  je  ogromna  tuga. Dogovorili smo  se da    cemo  raditi  VTO sa obostranom  donacijom i  jc  i  sperme  i  smatrali  smo  da je  tako  najbolje. Našli  smo  kliniku u  kojoj  želimo  da  obavimo VTO postupak  je  skup  za  nas  zato  što  smo  o  toliko  novca  mogli  samo  da  sanjamo,imali  smo  kredit,ja  nezaposlena rodbina nam  je okrenula  leđa  kad  nam  je  bilo  najteže za  njih  je  to bilo  kao  da  se  kladimo  na  sve  ili  ništa  u  nekoj  kladionici,  niko  od  njih  nije shvatao  našu  želju  da  budemo  roditelji,da oset_imo tu  neizmernu  sreću kad  vas  pogledaju  male  okice  vašeg  anđela,kad  vas  mala  rukica    čvrsti  uhvati za prst, kad  vam  se  to  malo biće  smeje,spava  pokraj  vas  u  krevetiću, mi  smo  samo  o  tome  sanjali  za  taj dan  živeli.Nismo  imali auto  da  ga  prodamo  imali  smo  mali  stan  i  sve  uspomene  u  njemu  i  odlučili  da  ga  prodamo  da  bi  imali  da platimo  VTO .  koliko  je  teška  odluka  bila znali  smo  samo  mi ali  naravno  našu  odluku  niko nije  smatrao  ispravnom.Posle  selidbe i  prvog  meseca  postanarskog  života  krenula  je terapija  za   postupak,  koliko sreće,nadanja,maštanja i  nestrpljenja i  konačno  mi  u   Pragu imali  smo  pet  divnih  blasti,dve  su  stavili  a  tri  zamrzli. Dani  do  bete  su  najteži    ali  mi  smo  jako  verovali  u  uspeh   bili  skoro  sigurni  da ce  uspeti i  kada  je  došao  taj  dugo  očekivan  dan  rezultati  bete  su  bili 0,1  i   osećanje tuge  poraza  bola,  ljutnje,  bol  nas  je rastrgla nisam  znala  ni  kome je  bilo  teže,ni  ko  je  šta  osećao,pogledima  smo  znali  kako  se  osećamo imali  smo  samo  jedno  drugo i  rame  za  plakanje i ta  tuga  koju  i  sad  posle  tri  meseca osećamo  je  ista,razna pitanja  se  motaju  po  glavi,više  ni  traga  nema  od  onih ljudi  punih  nade  sad  samo  čekamo  dan  kad ponovo  budemo  imali  sredstava da  odemo  na  FET tada  ce  mo se  opet  nadati  opet  biti  srecni,svako  jutro  se   budim  i  svako  veče  ležem  sa  istom  željom da  naša    mala  tri  eskimčića drugi  put  uspeju da  i mi  posle toliko  godina  borbe i nadanja  čujemo taj najlepši zvuk prvo  otkucaje  srca  naše mrvice,  pa  prvi  plač    bebice  i  ono  najlepše    kad  nam  prvi  put  bude  reklo  Mama  i Tata  ovo  je  naš  san  i  za  njega   ćemo  se  boriti dok  ga neostvarimo!