Strah, a i sreća u isto vreme, da li će sve biti u redu, posle svega što sam prosla...primam terapiju fraksiparin, strepim svakog dana da li je moja beba zdrava, stiže vest dečak je, zdrav je, možete uživati u danima do porodjaja i biti bez brige. Tako je i bilo, šetnja svakog dana, pozitiva, zdrava hrana... 31.12.ulazim u deveti mesec, spremam se za doček (doduse kod kuće) I posle večere oko 21:30h pukne vodenjak, brzo u bolnicu krenuo porodjaj... Uplašena ali i ne, jer nisam ni prva ni poslednja koja je prošla kroz to, gledam vatromet sa prozora porodilista, I onda kreću bolovi.

Moja prva dugo očekivana ljubav, moj sin, moja prva radost i sreca, rodio se 01.01.2021. u 05:19h prva beba u Novoj godini u Nišu. Toliko sam bila srećna da sam mogla da potrcim tog trenutka. Svi su bili iznenađeni, jer se rodio 28 dana pre termina, ali i ponosni jer smo postali poznati. Ostali smo u bolnici dugo, rodjen prevremeno sve je ovako bilo dobro, malo je bio modar jer je pupčane vrpca bila obmotana oko vrata, i zutica. Izasli smo na Božić, na najlepši praznik, dosli smo kuci konačno da uzivamo sa porodicom koja nas je jedva čekala.

Moja ljubav sada je napunila 3 godine, i svakoj ženi koja prolazi kroz period stresan, bolan,koja se bori za to bih poželela da što pre rodi svoju ljubav, jer nema veće radosti od toga.