Prva trudnoća. Desila se konačno, tolika sreća, uzbuđenje ali i strah. Zbog čega? Pa samo zbog porođaja.
Postavljanje pitanja okolini, samo o porođaju.
Istraživanje, iščitavanje i gledanje, samo porođaja i priča o tome.

Došao je i porođaj, prošao jako brzo i lako, sva oduševljena, pričam svima kako to nije toliko strašno, kako je sve išlo brzo i bolovi su kratko trajali. A dojenje, pih, pa to sve ide samo od sebe, to sigurno nije teško.

Prvi dan prođe, drugog dana krenulo mleko. Sva srećna, beba neće više da pije dohranu koju joj daju u porodilištu, sve ću ja sama, sve ja mogu.

Nikad neću da zaboravim tu bol, posle nekoliko podoja rane, krv, mleka sve više i više, a meni sve teže i teže.
"Nisi je postavila lepo, nije uhvatila lepo, ne tako nego ovako..."

Na brzinu ispriča babica šta i kako, i ode... ali nije bilo ni do hvatanja ni do postavljanja. Beba je bila malecka, imala je sićušna usta, nije mogla nikako da uhvati lepo.

Kad smo došli kući, savet "samo nastavi tako, bebu što više na grudi." Jedni pričaju što češće, drugi nemoj non stop da je dojiš, patronažna daj joj dohranu posle podoja OBAVEZNO. Uz svo to ludilo od tolikih saveta i sav taj bol koji nije prolazio, mleka sve više, beba pije još uvek vrlo malo, a ja nikako ne mogu da se oslobodim viška. Temperatura, stalne posete ginekologu, mastitis, antibiotici, injekcije, sve se to nekako smirilo i "razradilo". Ali i dalje boli, šta ćeš, ćuti i trpi, kako je beba rasla, lepše hvatala, i grudi se navikavale, prošla je i ta bol, trebalo je SAMO 3 meseca da počnem da uživam u dojenju.

Sa drugom bebom, plašila sam se dojenja, plašila sam se tog bola, a ne bola za vreme i posle porođaja. Bila sam spremna da opet dojim bez obzira što je prvi put bilo užasno.

Pospana beba, lenja beba, neće da vuče, navikla se za dan na flašicu u porodilištu, ne hvata lepo. Uvučene ili ravne bradavice, bilo kakav problem je rešiv i može da se izdrži, sigurna sam.

Nema lepšeg osećaja od dojenja i maženja. Kad ste vi na svaki način potrebni bebi, da je čuvate, volite, mazite i hranite. Kako gleda šta ste obukli dok sisa.

Sumnjičava bude ako mirišite drugačije. Pipka i bocka malim noktićima, za koje vam se čini da su oštri kao žilet. Da vam najveći osmeh čim završi sa sisanjem. Izdržala bih svaki bol samo zbog tog osmeha. ♡