Pročitala sam sve moguce članke i savete kako dete pravilno namestiti na dojku. Toliko sam se bojala neuspeha jer znam koliko je bolelo razočarenje kada sam prvom sinu umesto mog mleka davala adaptirano. Kao da sam bila manje majka u odnosu na druge.

Došao je i taj dan. Umesto da mi te priviju na grudi odneli su te na odeljenje poluintenzivne nege, sine moj. Povećan crp, uključeni antibiotici. Ništa opasno, hvala Bogu, ali razdvojenost je morala trajati nekoliko dana.

Opet strah. Šta ako se navikne na flasicu tih nekoliko dana. Šta ako odbija moje mleko? Šta ako opet ne uspem? Šta ako...?

Peti dan mi te donose. Uzimam te, gledam, ljubim, ne verujem. Dobro si i u naručju si mi. Stavljam te na podoj. Čujem svoje srce kako ubrzano lupa a telo mi obliva hladan znoj. Tvoj pogled nikad neću zaboraviti. Pogled koji govori: "Smiri se mama, biće sve u redu."

Okrećeš se prema dojci i sam je hvataš. Sišeš. U tom trenutku sam osetila takvu povezanost kao da se znamo čitavog života. Kao da si bio tu sa mnom sve vreme. Od prvog osmeha, prvih koraka, prve petice u školi, prve ljubavi. I evo danas, sedam meseci posle tvog rođenja ta povezanost ne prestaje, niti će ikad prestati. Hvala ti Bože na tome.