Oduvek sam volela bebe, još odmalena sam sanjala o tome kada ću postati majka i imati bar troje dece ako ne i više, a prva želja bila je da bude devojčica.

Tako je i bilo, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam saznala da nosim devojčicu, a muž (sada bivši) nije nimalo bio oduševljen time. Bio je Veliki petak isli smo na službu popodne, nosila sam cveće, tada se išlo oko crkve sa drvenim klepalima i provlačilo se ispod stola sa cvećem, bilo je lepo. Kada sam došla kući osetila sam da mi nešto curi i da mi je veš mokar, nešto prozirno nije bio sekret, stomak me je boleo i bilo mi je loše.

Ubrzo zatim dolazi komšija koji me je odvezao u Požarevac gde me pregledaju, doktorka govori da joj to liči na vodenjak, ali ostavlja me preko noći tu. Nisam oka sklopila bilo me je strah, tražila sam babicu par puta, govorila joj kako mi je mokraća čudna, ali ona je igrala igrice na kompjuteru.

U jutarnju smenu dolazi doktor Kupresek i hitno me šalje u Beograd na odeljenje humane reprodukcije. Stižem tamo od 10h do 8h sledeceg dana sam na stolu, pored mene instrumenti razni, na svakih petnaest minuta me pregledaju, plačem, boli me, teku boce infuzije jedna za drugom, ne znam im ni broja, dolazi doktor koji vice kako je beba nezrela, pa znam ja sam 32nedelja.

Na Vaskrs u 8h me prebacuju na odeljenje u sobu, dolazi nasmejana sestra i daje mi crveno jaje, čitam karton ruptura plodovih ovojaka i strah raste a ne smem ništa da pitam, bojim se odgovora. Sa odeljenja humane reprodukcije me otpuštaju u 36oj nedelji, održali su trudnocu, beba je dobro a ja se vraćam kući da čekam porođaj.

U 38. nedelji doktor govori kako je ostalo malo vodenjaka i mora da me porodi, kao ujutru rešavamo i ostavlja me na odeljenju da čekam indukciju. U 5h ujutru stavljaju mi vaginaletu da se otvorim, kroz pola sata kreću bolovi koji ubrzo postaju nepodnošljivi, sestre govore da šetam što i radim ali jedva stojim na nogama. U 8h odvode me u salu za porođaj, pored su još dve trudnice, isto kao i ja, babica kači ctg, pregleda me, boli užasno, viče da se napinjem i osećam da beba kreće, ali i babicu kako je gura nazad iz nekog razloga i ctg počinje da pišti, doktori dolaze, gube se otkucaji srca bebe, poturaju mi papir da potpišem, nažvrljala sam nesto i odvode me na carski rez.

Žena pored se porodila od straha kada je videla šta se događa, sama, niko je nije ni pogledao. Kad su me poveli u drugu salu videla sam je kako plače i u rukama drži bebu a niko ne reaguje na to. Teraju me da legnem na sto i levu ruku savijem ispod leđa, vežu mi kaiševima noge, priključuju neku bocu u desnu ruku, mažu mi stomak, babica mi okreće glavu da gledam u svetlo. Žmurim ali budna sam, osećam rez, osećam i drugi, osećam neke metalne kuke, ali i dalje žmurim, osecam bol ali cutim.

Guraju mi neko crevo u usta, muka mi je, otvaram oči i vidim kako žurno odnose bebu. Modra je, ne čuje se plač, guram rukom ono crevo, počinjem da povraćam i babica mi udari šamar, gunđa nešto, pridižem glavu, vidim da mi je blizu nogu i istrgnem nogu iz kaiševa i sutnem je u glavu, čujem viku ,,nismo te ušili" i na trenutak nisam svesna šta se događa. Verovatno je tek tad anestezija delovala, ali prebacuju me na krevet, hoću da vrištim, osećam kao da propadam, odvoze me u sobu i izlaze.

Ulazi sestra nakon nekog vremena, pitam za bebu ali ona ćuti i izlazi, i niko nije dao odgovor ko god se pojavio, bace pogled na karton i odu. Razbistrilo mi se malo u glavi i ustajem, boli me ali rešila sam da sama potražim svoju bebu. Polako uz krevet jednom rukom a drugom se držim za stomak, pa uz zid do vrata i polako izlazim u hodnik i krećem a ne znam kuda. Nailazi sestra i počinje da vristi, brzo je dogurala krevet i pomogla mi da legnem i odgurala me zatim gde je inkubator sa mojom bebom.

Bila je tako mala, modra, sa nekim cevčicama posvuda i iglom na čelu, bilo je strasno ali rekli su mi da će biti dobro. Šest dana je prošlo dok nije mogla samostalno da diše. U sobu su donosili bebe drugim ženama, okretala sam se ka zidu i plakala celo to vreme, njihove bebe su bile tu moja ne, ali moralo je tako.

Mleko nadolazi, kažu izmuzi, ne znam kako, stiskam grudi mleko kreće ali sve to sto radim nije dovoljno i dobijam mastitis. Ljuta sam na sebe, eto slaba i glupa nisam umela ni da se porodim, nisam mogla da dojim bebu, nisam mogla ništa i za to sam samo sebe krivila.

Sedmi dan mi donose bebu i daju otpusnu listu, odlazimo kući ali strah je i dalje prisutan. Ona spava ja proveravam da li diše. Kući dolazi patronažna sestra, govori da izmuzem mleko i dajem na flašicu, da dajem dohranu, pokazuje kako se beba kupa i odlazi. Još uvek spava, podigla sam je u naručje i počela je da se meškolji, okreće glavicu meni prema grudima i otvara ustašca, htela je da sisa, pa pokušaću a ne znam da li ću uspeti.

Ali ona sisa, osećam kako vuče, boli me ali se smejem, moja beba je dobro, i biće dobro, ona sisa, tog trena sam zaboravila na sve što se izdešavalo i ništa drugo nije bilo vazno, važno je da smo uspele.

Prošlo je devet godina od tada, Iva je sada velika devojčica, rodila sam još troje dece, prirodnim putem, sisali su odmah po rođenju, ali ipak ona je bila i ostala moja najveća radost i pobeda, naša pobeda nad svim lošim.