Treća moja duša rođena je u januaru prošle godine, terminska beba, porođaj za poželeti, beba "velika", bar u odnosu na mojih prethodnih dvoje... Sve po p.s.-u tako smo bar mislili u prvim satima nakon rođenja bebice. Do tada, beba uredno na dojci, bez ikakve muke.

Narednog jutra, kada nam saopštavaju da bebi polako parametri padaju i da je priključena na kiseonik a nakon toga i na respirator, polako se naša sreća pretvara u tugu i borbu za preživljavanje. Moje mleko, do tada, još uvek sporo teče i nije krenulo u potpunosti ali ja dajem poslednji atom snage da bih "iscedila" bar 10-20 ml kolostruma za malenog, kako bi ga sestre putem sonde nahranile....

Bebu prevoze u Tiršovu, nakon čega, bez bebe, izlazim iz porodilišta. Mleko nadolazi u nenormalnim količinama. Spavanja nije bilo, konstantno sam se izmuzala. Znala sam da mleko moram sačuvati i da je to prvo što će mojoj bebi trebati po izlasku iz inkubatora i skidanja sa aparata.

Borila sam se sa nespavanjem, stresom, obavezom oko drugo dvoje dece, i čekala strpljivo momenat da ponovo budem sa svojim herojem. I da, nakon šest dana, dugih kao večnost, odlazim kod bebe u bolnicu, gde ostajemo naredne dve nedelje. No, bez obzira na to, bili smo zajedno i da, moja bebica nije zaboravila da sisa, čega sam se pribojavala, već pri prvom kontaktu sa njim, počeo je da okreće glavicu i da traži dojku.

Suze nisam mogla da zaustavim od sreće i bila sam zahvalna Bogu što mi je omogućio da, i pored svega, imam mleka. Danas, nakon 15 meseci, ovaj mališan i dalje sisa, i još uvek ne mislimo da prekidamo, bar još neki mesec, koristimo što je mama na bolovanju. Momenat kad se spojimo, gledamo se, mazimo i znamo da će tako brzo sve proći, pa zašto onda da ne uživamo u svakom podoju i da učinimo da što duže traje.

P.S. I da, u dečijoj bolnici je bila beba koja nije videla mamu 17 dana, ali istog momenta kada ga je mama uzela u ruke i stavila na dojku, znao je šta treba da radi. To je to čudo prirode!