Naime, uvek su me čudile velike polemike oko dojenja. Smatram da je to dužnost i najbolje što majka može da pruži detetu, sem ukoliko nema mogućnosti za dojenje, mada je u većini slučajeva sve stvar vežbe i strpljenja.

Kolostrum je postao svakodnevni deo mog života od petog meseca trudnoće. To mi je nekako govorilo da ću imati sreće sa dojenjem, iako nije uvek pravilo, nekako sam bila spokojna zbog toga. A onda, na svet dolazi moj dugo željeni dečak, sićušni junak koji je bio tako nemoćan po rođenju da se ceo dan nije ni budio. U moru nezainteresovanih medicinskih sestara, pojavio se naš anđeo čuvar, koja je mog malenog Vukadina ugrejala, a potom priključila na kiseonik i time razbudila, te sam tek kasno te večeri prvi put videla predivne okice moje bebe. Ta divna žena stavila mi ga je u naručje uzela moju dojku i kap po kap cedila u njegova ustašca, jer on još uvek nije imao dovoljno brze reflekse da to uradi sam. Bila sam uporna, narednih dana i noći to mi je bila jedina misija. Mleka ima, sad samo treba naučiti bebu kako da se hrani.... I da skratim priču, mislim da smo odlično to savladali. ☺️

Vukadin je brzo i lepo napredovao, sisao je stalno, na svaki zahtev i bio je pravi dobar primer zdrave bebe. U prilog tome koliko je dojenje bilo uspešno, govori i to što je Vuki sad dečačić od godinu i po, a da mu je i dalje omiljeno provedeno vreme u majmunom naručju, sisajući. Uvek sam mislila da ću dojenje prekinuti kada beba napuni godinu dana, ali evo i dalje se borim sa samom sobom i nemam srca da mu uskratim to zadovoljstvo, kada vidim koliko je srećan što ima mogućnosti da to radi. Nije uvek bilo lako, bilo je bolno, naporno, prečesto toliko da sam samo to i radila, po ceo dan, po celu noć... Naporno je i sada, čak i više kada treba doneti odluku o prekidanju. Ali je najvažnije od svega, to što mogu reći: ,,Vredelo je!"

Drage buduće mame, imajte to uvek na umu. ❤️