Prva trudnoća, gomila pitanja u glavi svakog dana. Da li ću umeti? Jesam li spremna? Da li će sve biti u redu? I tako devet meseci. Taj dan je došao dve nedelje ranije, nisam se nadala, ali je on odlučio da dođe ranije.

Carski rez, budim se i čujem doktoricu kako mi kaže: "Vaš dečak je dobro. " Dan kasnije donose ga na upoznavanje i podoj, ne znam kako se to radi ali sam odlučna u tome da želim da dojim. Sestra mi pokazuje kako da namestim i bebu i počinje jedno od najlepših iskustava u mom životu. Momenat u kom beba veoma nespretno počinje da sisa i vi još nespretniji držite bebu je nešto najlepše što svaka majka može da doživi.

Bilo nam je teško, bilo je dana kada je sve bolelo, ali ie ta bol bila neprimetna svaki put kada završimo sa podojem i vidim to zadovoljstvo na licu svoje bebe. Za mene druga opcija nije postojala i nisam je želela. I uspeli smo, imamo tri meseca beba divno napreduje.

Zaista nema ništa lepše od toga kada majka doji, jer je ljubav koja je uzvraćena od bebe neprocenjiva.