Donose mi ćerku na prvi podoj. Sestra koja mi objašnjava šta treba da radim je jako mlada, još uvek nema porodicu. Dobro, susreće se sa mnogo žena, radi ovo svaki dan i odlučujem da joj verujem. Slušam sve sto mi kaže: “Nemojte je držati u rukama, lezite na bok, pazite da i beba leži na strani”. Upijam reči i tešim se da je to sve prirodno, biće dobro. Ali sve je to tako nezgrapno i nategnuto. Plus i ova nova osećanja brige ili čega već koja ranije niko nije pomenuo! Ili možda jeste, zajedno sa onim: “Videćes kako je to kad se tebi rodi dete…”. Poslušam sestru kao svaki dobar učenik i čujem kako šapuće: “Tako taako.. “. Uh, dobro je pa nije toliko teško. Najednom sestra zgrabi bebu, okrenu je preko svoje ruke i udari je dva-tri puta po ledjima vidno uplašena. Kako to nije pomagalo izlete napolje i nestade u nekoj od soba. Prestrašeno krenuh za njom ali nisam videla kuda su otisle.. Nakon nekoliko minuta (dugih ko godina) starija sestra pojavi se u sobi sa mojom bebom, nasmejana. “Šta ste se tako uplašili pa dešava se ponekad da se bebe zagrcnu, nije to nista strašno.. “. Super, ja odem kući beba mi se zagrcne i šta onda ja da radim? Ne dobijam odgovor. Razmišljam u sebi beba je dobro, teraj dalje. Uzimam bebu (plače) i pokušavam opet da je nahranim ali ovaj put je držim u rukama. Izgleda kao da ručka, sestra reče “odlično” i ode. Ja sedim u grču gledajući je da li diše..
Krenulo je napokon, nekako. U par navrata su me opomenuli da joj ne dam da se igra. Hm, i neću ali kako da znam kad se igra a kada jede? Ne dobijam odgovor. A ona svaki put plače kada je uzmem. Premestim je a ona se ljuti pa još i vrišti. Da zvanično sam i netalenatovana majka. Tešim se da nijedan početak nije lak.
Po noći pitaju da li treba dohrana da li je beba dovoljno jela. Ne ne treba. Ili treba? U stvari kako da znam da li je beba dovoljno jela? Sestra se nasmeja:”Pa ko će mama da zna bolje…. dajte da probamo”, pritom budi bebu koju sam onako nekako nezgrapno jedva uspavala. Daje joj dohranu. Beba spava narednih 4 sata i više. Ujutru pitam kako da znam da li imam dovoljno mleka za bebu. Sestra zahteva da pogleda, nekako pritisnu bradavicu i kaže: ”Ma imate super”. Odlazi. Spartanski, kratko i jasno. Beba plače, a trebalo bi da spava, jer upravo je jela.

Puštaju nas kući. Jos uvek me drži strah da se beba opet ne zagrcne. Odlučujem, neću da je dojim u ležećem položaju, a ako bude problema neću da je dojim uopšte. Ovako i neko iskusniji može da je hrani. Malo me grize savest zbog te misli. Ipak ostavljam strahove po strani jer očigledno imam važnija posla.

Jako mi prija kućna atmosfera. Opuštam se u nadi da ću uspeti malo da se odmorim (neiskusno). Prisećam se stvari koje sam jos u trudnoći naučila oko dojenja. Uprkos silnom savetovanju da napravim satnicu odlučujem da je hranim po zahtevu. Nisam sigurna da li dovoljno jede pošto skoro svaki put zaspi. Dolazi patronažna sestra.. “Super”, kaze “samo malo krvarite ne bi bilo loše da kupite silikonske bradavice, da beba ne bi progutala neki komadić”. Zvuci strašno, naravno da sam poslušala. “Lepo napreduje, znači dobro jede i vredna je”… E to je već olakšanje. MIslim u sebi pusti ti to što prvo povlačenje užasno boli. Što imam duboke ragade pa me vređa i tkanina koja me dotakne a ne gladna beba. Ona napreduje sve što sam želela da čujem. Možda na kraju i nisam toliko netalentovana.
Sada se sve više topim u tom pogledu direktno u oči, pa maloj zgrčenoj pesnici u mom dlanu, pa beskrajnom poverenju dok se uspavljuje u mojim rukama. I šta ko ima nas da savetuje ili uči, pa mi smo se totalno ukapirale. Ja ništa ne znam, ona ništa ne zna ali biće da zajedno tačno znamo sve. Osećam ponos. Uspeli smo.

Dojila sam je 11 meseci. Nije htela ni cucle ni flašice. Prvih godinu dana nismo znali sta znači zapušen nosić.

Nakon cetiri godine radja nam se bata. Donose ga na prvi podoj posle svega 4 h. Uzimam ga on sve zna, odmah duboki cug. Sada tačno znam kada se igra a kada jede.
Po noći pitaju treba li dohrana. Ovog puta sa sigurnošću odgovaram da ne treba. Jeste li sigurni? Apsolutno. Svi se trude da mi što vise toga objasne. Kulturno dajem do znanja da znam sve, saslušam samo interesantne mi činjenice. U nekim momentima čini se da boli vise nego pre. Ali to je normalno I da ne traje dugo. Jede po zahtevu. Ja uživam u tome. A on me gleda pogledom: ”Mogu da dremnem, mama zna šta radi”.
Kod kuće patronažna sestra se pita zašto je dolazila “Pa vi ste super” kaže. Naravno opet silikonske bradavice iz istog razloga. Ne buni se.
Nije bio plačljiva beba. Dojila sam ga 12 meseci, ali nijednom u tom ležećem položaju. Takođe nije hteo flašice ni cucle. Nosić curio samo jednom u prvoj godini.

Da, drugi put je bilo lakše. U psihološkom smislu, jer fizički je bilo teže. On krupiji a još jedno malo dete u kući. Bilo je lakše jer sam ja bila opuštenija, a onda sam shvatila da je to u stvari ključ svega.

Naučila sam da dojenje nije samo imunitet i zdrava hrana. Dete trazi sigurnost pored majke dok upoznaje svet. Da teže je, jer tata ne može u tome bas da pripomogne. Ali makar u mom slučaju to je bila prva obuka kako da postanem mama. Nekako me je to nateralo da ih duže posmatram i analiziram šta im treba, pre nego da odgovore tražim u tablici neke knjige.

Poznajem puno divnih majki koje nisu dojile. Nikada nisam pitala zašto a i ne volim etikete. Deca su jednako zdrava kao i moja. Malo neugodnih situacija tokom prve godine, ali opet na kraju sve super. Bila sam vise puta poprilično ljubomorna na njih, jer nisam uspevala iz kuće da se izgubim duže od dva sata. Ali ponovo bih dojila. Opet kažem ne iz razloga što je neosporno to najbolja hrana za bebu. Dojila bih zato što je boravak sa mamom neprocenjiv baš tada. Mi mame nekako se postepeno zaljubljujemo u svoju decu vremenom sve više i vezujemo ih za sebe onda kada bi trebalo da ih polako puštamo i postajemo samo podrška. “Dođi da te ljubi mama..” a ono neće. Pa naravno, prošao voz. A dok kao bebac dok nikog drugog nije gledao mama se sekirala oko kuće, oko toga dal tata oće nešto da pomogne, dal je spavala, dal je neka druga mama rekla ne tako nego ovako… umesto da ga samo ljubi, drži, priča, peva i smeši se, a sve drugo otera u peršun.
Eto ja sam to naučila kroz dojenje. I dojila bih opet.