Pre skoro četiri godine na svet sam donela divnog plavookog dečaka. Posle pet sati pokušavanja da se prirodno porodim, završili smo na hitnom carskom rezu. Bebac je imao 4.650 g i od prvog momenta je bio pod stalnim lekarski nadzorom jer se nagutao plodove vode. Naši prvi zajednički momenti i pokušaj prvog podoja su bili puni nežnosti i najlepših emocija, a onda je iznenada, drugog dana od porođaja, beba prebačena na neonatologiju u drugi grad jer je krenuo da povraća u mlazevima i sumnjalo se na sepsu. Na odeljenju neonatologije nije predviđeno da majka bude uz dete, pogotovo ako se porodila carskim rezom.

Osećanje bespomoćnosti i očaja zbog razdvojenosti od deteta, dodatno je pojačava strah da bih mogla da izgubim mleko i da neću uspeti da dojim svoju bebu. U jednom trenutku se u meni probudio borac i shvatila sam da od plakanja i brige nećemo imati ništa, već da moram da se izborim da se mleko pokrene i da ga održim dok oboje ne stignemo kući. Mleko je krenulo tek treći dan od porođaja, a ja sam zamolila drugaricu da mi pošalje pumpicu i krenula sam sa svakodnevnim izmazanjem. Sestre u bolnici su zaista bile posvećene i pomagale su mi i savetima i masažom dojki kada su se upalile od mleka koje je nadolazilo. Znala sam koliko je bitno da dete dobije kolostrum, kao prvu vakcinu, ali mi smo to nažalost propustili. Ja sam u bolnici morala da ostanem sedam dana, a beba je kući stigla tek nedelju dana posle mene.

Dani kod kuće su takođe bili teški. Suprug je svakoga dana išao kod bebe u posetu, ali moje mleko nije mogao da ostavi za bebu jer su bile potrebne analize koje nismo mogli da obavimo u našem mestu. Na svaka dva sata sam se pumpicom izmazala i pakovala mleko u sterilne bočice koje sam po datumima i vremenu slagala u zamrzivač. To me je održavalo da ne klonem I da razmišljam pozitivno. Kada je naš bebac, posle 12 dana razdvojenosti, konačno stigao kući, našoj sreći nije bilo kraja. Međutim, tada je počela nova faza borbe za dojenje. Dok je bio na neonatologiji, dobijao je velike količine dohrane i navikao se da pije na flašicu, što je mnogo lakše nego da vuče mleko iz dojke. Kako ja nisam imala dovoljne količine mleka, bebac je stalno plakao, grizao mi bradavice i jako slabo je spavao i napredovao. Na prvoj kontroli doktorka je rekla da uz svaki podoj uključimo i 60ml dohrane. To je za mene bilo neprihvatljivo. Imala sam utisak kao da detetu dajem otrov. Odlučila sam da je ne poslušam jer sam znala da produkcija mleka zavisi od potražnje bebe. Po ceo dan sam ga držala na dojci, pila velike količine tečnosti, čaj za dojilje, Fitolat, unosila dosta mlečnih proizvoda i žitarica i konačno, posle dve nedelje nespavanja, izgrizenih bradavica i stalnog plakanja, mleko je krenulo da dolazi u dovoljnim količinama i uspeli smo da uspostavimo dojenje.

Od tog momenta počinje bajka, koja je trajala skoro do druge detetove godine i njena vrednost je još i veća zbog svih prepreka koje smo morali da savladamo na putu ka dojenju. Sada čekamo drugu bebu. Nadamo se da nećemo morati da prolazimo kroz onako teške trenutke kao sa prvim detetom. I sada sam spremna da se borim za uspostavljanje dojenja i svesna sam da je to bitka vredna svake žrtve.