Valjda je vreme da i ja bacim neko slovo u svoj dnevnik. Možda što sam u nekom posebnom raspoloženju..ali mi je žao što ne umem te emocije da prenesem na papir,valjda nisam dovoljno rečita ili prosto neke stvari gube smisao ako im damo slovni oblik. Ujedno sam i srećna i tužna i uplašena i hrabra. Ono što preovlada u toj mešavini pretvoriću u suzu do kraja dana,možda se malo olakšam.

Moje čekanje traje 3 i po godina,i kusur..više i ne brojim. Vremenom sam naučila da se ne nadam i da se na svaku vešticu ujedem za usnu,razgoračim oči i naredim im da ne plaču. Zapravo je to "ne-nadanje" velika laž u koju sam se ogrnula i koja je moj štit.

A danas se nadam..toliko se jako nadam da bih unapred plakala. Moj optimizam mi ništa dobro nije doneo (osim mikroadenoma na hipofizi :)....oni koji me poznaju,znaju da volim crni humor,pa ne zameraju..) Bojim se da moj stomak opet ne doživi istu prokletu sudbinu,da oset__im malo srce a onda ga izgubim. Znam da ću morati da mirujem prvo tromesečje i da onaj odozgo određuje sve,pa tako mi možda i sačuva sreću ako me strefi,a možda mi i oduzme iz neznanih razloga,a da ja to moram da prihvatim kao "volju". Jesam vernik,ali sam ljuta.

Zašto baš ja? Nikad neću da prestanem to da se pitam. Zašto baš moje drugarice sa crtica? Jesmo li nešto pogrešile? Nekog povredile? Da li ćemo ikad postati majke? Znam da hoćemo ali taj strah ne prestaje.

To je to,ne smem više da plačem,ripnuće mi prolaktin. A ne znam ni što plačem,da l zbog onoga što je bilo,onoga što je sada ili što će da bude. U svakom slučaju,ko što kaže Mika Antić "ako me neko čačne u oči ove plačne,nije to neutešno-ja umem od suza da pravim klikere lepe,prozračne"...