/11 /11

Objasnila je zašto joj je na izgled jednostavno pitanje o broju dece najteže na svetu, a mnogi čitatelji su se pronašli u njenoj boli, piše herviewfromhome.com. 

Njenu poruku prenosimo u celosti:

"Prošlo je tri godine i još se nisam naviknula. Duboko udahnem i prođe me jeza. Zastanem i odgovorim na jednostavno pitanje koje me je sagovornik upitao.

'On je moje treće dete', kažem.

'A koliko su vam stari drugo dvoje?' veselo me upita prodavačica, ili draga starica iz komšiluka, ili medicinska sestra, ili majka koju sam upravo upoznala u parku ne znajući da mi je to najteže pitanje koje me mogu pitati.

I u tom trenutku moram u deliću sekunde odlučiti šta reći o smrti moje prvorođene curice.

Trebam li spomenuti da sam imala troje dece, ili da samo kažem da imam dvoje? Hoću li se osećati loše ako se pravim da ona nije postojala? Jesam li uopšte trebala spominjati troje dece? Da kažem da bi ona danas imala tri godine? Ili da samo kažem da imaju tri i dve godine? Da spominjem da kod kuće imamo dvogodišnjaka, da je devojčica preminula? Je li to osetljivo? Želi li to uopšte moj sagovornik znati? Hoće li ih to rastužiti?

Sva ta pitanja mi prolaze kroz glavu svaki put kad me neko pita koliko dece imam. Teško je. Znam da nisam jedina i da mnoge porodice imaju iste dileme. Tri godine se borim s ovim nevinim pitanjem ljubaznih stranaca. S vremenom sam shvatila da nema ni pravog ni krivog odgovora. Ponekad je jednostavno preteško pričati o njoj. Naučila sam da se ne trebam osećati krivo ako je ne spomenem. Ona zna da je uvek sa mnom u mom srcu. 

U zadnje vreme sam postala nešto hrabrija i shvatila da ima nešto snažno u spominjanju moje curice. Snaga u iskrenosti, snaga u hrabrosti da se otvorim, pa čak i strancima, ali i snaga da ovo napišem i pomognem svima koji se bore s istim problemom.

Zato duboko udahnem i kažem: 'Imamo dvogodišnjaka i malog anđela na nebu koji bi imao tri godine.' Ljudi najčešće reaguju šokirano i kažu da im je žao, a neki samo promene temu. I to je u redu.

Ipak, ponekad se dogodi da vidim nešto na licu sagovornika, kao da želi nešto dodati. Isti onaj trenutak koji je i mene mučio. I onda kaže: 'I ja sam izgubio dete.' I tu se dve tužne duše povežu. To su trenuci koji nešto znače. Da se mama koja izgubi bebu oseća manje usamljeno. Da širi ljubav prema drugom biću, makar to bio samo stranac u usputnom razgovoru. U tom trenutku mi se srce barem malo zaceli..."

Izvor: index.hr