Stephanie Andersen: Photo: Duncan Kendall/Washington Post

/11 /11

Prvi put kada me je moja starija ćerka nazvala "mama", imala je 17.

Vozile smo se, da obiđemo grob moje prababe - ćerkina ideja. Negde na poslednjoj deonici, stigle smo do stare zgrade od cigala sa zjapećom rupom u njenoj fasadi. Mogli smo da vidimo celu njenu unutrašnjost. Potpuno oduševljene, zaustavile smo se.

"Mama", rekla je. "Wow".

Progutala sam knedlu.

Dala sam Eli na usvajanje na dan kada se rodila. Odluka me proganja već godinama. Zatim, čudesno, vratile smo se jedna drugoj u živote. Počelo je kao par poseta, da bi brzo procvetalo u redovan blizak kontakt. Ali naš odnos se pokazao kao bolno komplikovan.

Rodila sam Eli, ali sam je takođe i napustila. Kada smo se ponovo povezale, mislila sam da možemo postati porodica. Ali nismo mogle, bar ne onako kako sam ja očekivala.

Ipak, nisam razmišljala o svemu tome vraćajući se do auta. U tom trenutku, bila sam "Mama". Eli me uključila u svoj život. Htela sam to da zaslužim. Ali sam se plašila da ću je opet izneveriti. Ponekad, ne možete nadoknaditi izgubljeno vreme.

Kada sam zatrudnela sa 16. bila sam jako srećna. Ja sam izgubila svoju majku u mojoj 12. godini a otac i ja nismo nikada bili bliski. Pomislila sam da će beba izlečiti moju usamljenost.

Moj dečko je imao drugačije planove. On nije bio spreman da se oženi i postane otac. A ja nisam bila spremna da postanem samohrani roditelj. Zato sam donela tešku odluku, da dam svoju ćerku na usvajanje. Porodični prijatelj mi je rekao za par koji nije mogao da dobije svoje dete. Upoznala sam ih, dopali su mi se njihovi osmesi i odmah sam ih izabrala.

U mesecima i godinama nakon Elinog rođenja, pokušavala sam da ne mislim previše na nju. Preselila sam se iz Njujorka u Severnu Karolinu, a zatim u Pensilvaniju, sa namerom da započnem novi život. Ali svake godine, kada bi mi stiglo pismo od roditelja moje ćerke, upakovano sa fotografijama i događajima, stare rane su se otvarale. Čitala sam da moja ćerka voli Teletabise, nakit i šminku. I da svake noći, ona i njeni roditelji izgovore molitvu za mene. Da je odvode u crkvu svake nedelje. Da ide kod drugarica na žurke u pidžamama i da zajedno gledaju omiljene serije.

Zadržavala sam se na svakoj reči u tim pismima, čitajući ih iznova i iznova. Postepeno, u meni je rasla želja da vidim Eli. Jedne godine, moja sestra i ja smo se odvezle do Eline kuće u Njujorku. Parkirale smo se prekoputa, sagnule glavu ispod kontrolne table i gledale kako narandžasto vozilo prilazi ulazu zgrade. Majka moje ćerke sišla je sa prednjeg sedišta, a zatim spustila moju devojčicu iz auta. Eli je skakutala, zajedno sa svojim braon loknama, držeći crtež u jednoj ruci.

Smejala sam se i plakala dok je Eli ulazila u svoju zgradu. Činjenica da sam videla živu verziju nje, znajući da je ona stvarna i srećna, smirilo me na duže vreme.

Pet godina kasnije, stigao je poziv. Moja 10-godišnja ćerka želi da me upozna. Odmah sam rekla DA. Ali, dok sam vozila tri sata severno od mog doma, osećala sam se čudno. Da li ću moći da sakrijem tugu, gorčinu i žaljenje koje sam osećala? Da li će me moja ćerka mrzeti?

Kada sam stigla do parka gde smo dogovorili susret, tresla sam se. Ali Eli je umirila moje živce svojom ispruženom rukom. Jedan sat kasnije, pratila sam je na obali reke vozeći suviše mali bicikl, koji mi je pozajmila. "Ovo je moje omiljeno mesto", rekla je, vrteći se oko svoje ose. To je bilo mesto na koje je odlazila da razmišlja, igra se i gaza po reci.

Tog popodneva, ostala sam uglavnom mirna. Eli se nervozno kikotala, pričala mi povremeno o svom biciklu, svojim hobijima i prijateljima u školi. Kada je bilo vreme da krenem, pitala me je kada ćemo se ponovo videti.

Nisam bila sigurn<. Iako sam žudela da upoznam Eli, osećala sam se kao stranac toga dana. Bilo je to neprijatno osećanje. Ipak, gledajući u njene širom otvorene oči, želela sam da joj udovoljim. Zato, kada su njeni roditelji zvali nakon nekoliko nedelja i zamolili za još jednu posetu, ja sam pristala.

Vremenom, naše posete su postale redovne. Sastajala sam se sa Eli i njenom majkom na ručku, ili sa celom porodicom i najboljim drugaricama u porodičnom restoranu. Na kraju, Eli je počela da dolazi u moj stan. Kuvala sam za moju ćerku, išla sa njom u duge šetnje. uspavljivala je noću. Kada sam se udala, ona je bila moj najmlađa deveruša, Kada smo kupili kuću, pomogla nam je oko selidbe.

Ipak, nisam se osećala dovoljno opuštenom da je poljubim u lice ili joj kažem koja boja joj najbolje pristaje. Doživljavala sam je više kao nećaku ili ćerku bliskog porodičnog prijatelja, nego kao svoju ćerku.

Onda sam rodila devojčicu, Sofiju. Sofija je promenila dosta toga između Eli i mene. Odgajanje Sofije mi je pomoglo da razumem šta sam izgubila sa Eli - a Eli je mogla da vidi iz prve ruke šta joj je uskraćeno. Postajala je sumorna, posete su postale sve ređe. Vremenom, obuzeo je bes. Kada je Eli napunila 13. njena majka me često zvala plačući i govoreći kako ne može više da se nosi sa Elinim besom. Drugi put, Eli me zvala plačući, govoreći kako mrzi svoju porodicu i kako im nikada neće pripadati. Kada se njena majka odselila, Eli je postala još usamljenija.

Godinama se borila sa svojim osećanjima napuštenosti i besa. Zatim, nakon završetka srednje škole, došla je na ideju: Da li bi mogla da živi sa mnom?  Možda je mislila da će konačno razumeti šta znači biti ćerka a ne usvojeno dete. Četiri meseca nakon što je napunila 18 godina, Eli se doselila. Dobila je posao u restoranu na kraju naše ulice i upisala koledž na kome sam ja predavala. Odvela sam je u kupovinu, a ona je kupila novu posteljinu i prekrivače, kao i malu lampu. Našla je mesto u kuhinji gde je držala njene omiljene šolje za čaj.

Jedne noći sišla sam na prstima niz stepenice, i zatekla moju 6-godišnju Sofiju i Eli kako sede za stolom pijući čaj. Nasmejala sam se, a onda se vratila gore slušajući njihove glasove. Po prvi put u 18 godina, osetila sam mir. Moje devojke su bile zajedno, bili smo porodica.

Ali, nije potrajalo. Eli je bila suviše povređena i tražila više od mene nego što sam očekivala. Nekoliko nedelja kasnije, vratila sam se sam kući i pronašla je kako sedi na podu njene sobe i plače. Kada sam je pitala šta nije u redu, ona je izvukla stari spomenar koji je njena majka napravila za nju, pokazujući na njihovu zajedničku fotografiju, kada je bila mala devojčica. Tada sam shvatila da bez obzira šta ja uradila, moja kuća nikada neće biti dom za Eli. Želela sam da verujem da mogu odagnati njen bol, dati joj dovoljno ljubavi da popuni praznine. Ali propustila sam previše.

Dve nedelje kasnije, Eli se odselila, rekavši da ne može da bude deo moje porodice. Rekla je da je zbunjena i da joj je potreban prostor. Ispisala se sa koledža, spakovala svoje stvari i odvezla se nazad na sever, kući njenom ocu i svojim prijateljima.

Nakon što je otišla, stajala sam u njenoj praznoj sobi, zureći u njen ormar. Iako sam bila sigurna da to nije poslednje što vidim od nje, znala sam da nikada neću biti njena mama, ne na način na koji smo se obe nadale da mogu da budem. Ta prilika, shvatila sam, izgubljena je pre 18 godina.

Naše zajedničke gene, zajedničku želju i ljubav koju smo osećale međusobno, nisu mogle da oporave godine tokom kojih smo bili razdvojeni.

Ja ću se potruditi da zadržim mesto u njenom životu, učeći kako da napravim prostor za njen bol, istovremeno opraštajući sebi ulogu u njegovom nastanku, kao i učeći da je istovremeno volim ali i puštam da ode. Možda to i jeste majčinstvo na kraju krajeva.

Izvor: Washington Post