Kako sam ušla u 9. mesec imala sam osećaj da mogu sve, bila sam puna energije. Tako je bilo i 23.6.2014. kad sam se uputila peške u bolnicu, polako, 50 minuta šetnje, pa na treći sprat isto fino peške. CTG je bio odličan, nema kontrakcija, beba super i dr mi reče da ne moram ni dolaziti do termina, al je rešio da me pregleda ultrazvukom, za svaki slučaj. I tu je bio šok, jako malo plodove vode. Da se javim ujutru mom dr-u, da me hospitalizuju i odluče kako će završiti porođaj. Prestravila sam se. Kako se bližio porođaj, tako me je hvatala panika, nisam se plašila bola, samo sam imala nekontrolisani strah za bebu. Popila sam 4l vode ne bih li popravila situaciju, mazila stomak, molila bebu da krene čim oseti da u stomaku više nije dobro. Uveče pred tuširanje sam primetila krvav trag na gaćicama. Odsekla sam se, tresla sam se kao prut, a beba mirnija nego ikad. Odjurili smo u bolnicu. Doktor je bio divan, tešio me je. Odmah je uradio UZ i pustio mi moje milo srculence. Laknulo mi je, a tad se i mala šmizla promeškoljila konačno.

Pregledao me ginekološki, 2 prsta otvorena. Odlučio je da me ostavi u porodilištu. Ležim u pripremnoj sobi i pitam se šta ću ja tu kad se ne porađam, al ajde bar sam na sigurnom. Oko 2h su krenule neke kontrakcije, jako slabe na nekih 20min. Oko 5h je sve prošlo. Mislila sam da je lažna uzbuna kad ono međutim, u 6 i 30 mi je pukao vodenjak. Baš sam bila uzbuđena, shvatila sam da se stvarno porađam. Kontrakcije i dalje slabe. U 12 i 30 sam i dalje bila 2 prsta otvorena. Sestra mi je rekla da ću možda i sutradan da se porodim. Ma mislim se, e neću, ustala i u šetnju, kontrakcije se pojačale. Probala sam da legnem al su ležeći bili neizdrživi bolovi. Disala sam kako sam znala i umela, samo da beba ne pati. Šetala sam tako 3 sata, a od sestre ni traga ni glasa. Ni klizmu mi nije dala, a čini mi se da bi mi sve lakše bilo da su mi creva bila prazna. Oko 16h sam osetila da moram da guram. Znala sam da je gotovo. Jedva sam dozvala sestru, a ona kao šta hoćeš, gledala sam te, 2 prsta si otvorena, al ajde pogledaće me. Kad ono 7 prstiju otvorena, ona u čudu. Prvorotka pa tako ide brzo. Konačno se setila klizme i kao stisni guzu, gde da stisnem, porađam se, imam napone. Kao ajde spakuj se pa na sto, a ja ne znam šta cu pre, da li u wc ili da pakujem stvari, više ni sama ne znam šta me napinje. Na kraju sam joj sve fino obavila na stolu i neka sam :D Naponi su bili sve jači, a ona me opet ostavila da ih prodišem, jedva sam je dozvala. I konačno napinjem. Govore da žmurim, vučem kaiševe, da duže napinjem, opustim guzu a ja se ne pitam sa svojim telom. Sva sam utrnula. Dali su mi neku injekciju za pojačavanje napona. E tad sam mislila da cu se raspući cela, organizam je sam gurao, nisam mogla da dođem do vazduha, cela faca mi se izobličila, neka potpuno nepoznata grimasa. To je bio momenat kad sam mislila da stvarno ne mogu više, da ću umreti. Samo jednom sam vrisnula i samo su mi viknuli: "Ne to!" i zatvorila sam usta. Kad sam čula da je izašla glavica,otvorila sam oči i videla kako izlazi. Magičan osećaj koji mi je dao dodatnu snagu. Još jedan napon i bila je tu. Pokazali su mi je onako lepljivu, odmah me je pokakila i okupali su je, vrištala je sve vreme.

Stavili su mi je na grudi, ona se momentalno umirila. Tačno smo prepoznale jedna drugu. Opipala sam prstiće, nogice i to je bilo ono moje čudo iz stomaka, sve je bilo isto, poznato, moje. Pao mi je kamen sa srca. Bila sam luda što sam se ikad plašila. Ona je savršena, borac moj. A naravno nije moglo sve sjajno da protekne. Popucala sam dobro i imam epiziotomiju. Šio me je pripravnik. Sat vremena me je mučio, stiskao toliko da sam bila sva otečena, imam crne podlive, a povrh svega mi se rana rašila i sad samo mogu da čekam da zaraste kako bilo. To mi je jedina ružna uspomena s porođaja, iako sam bila u šoku sa svakom fazom porođaja koliko boli, ali to se nekako zaboravi. Moj mali roze paketić je svo sećanje na bol izbrisao. Još mi je nestvarno da je tu, plod naše ljubavi, konačno porodica!

Pročitajte i drugu porođajnu priču naše Degu!