Pošto sam bila istraumirana prvim porođajem(možda neopravdano kada vidim priče nekih drugih žena) govorila sam da više neću rađati i tako mi prođe skoro 8 godina u takvom razmišljanju. Ali počne se nešto mijenjati u meni o počnem priželjkivati još jednu bebu, ali novi posao, čekam hoću li dobiti rješenje na neodređeno i to nekako stavim u drugi plan. Pita me snaha kad mislim rađati drugo dijete, ma kažem sledeće godine pokušaću nekad na ljeto, ona mi kaže „Šta ti misliš da ti poželiš da zatrudniš i eto to je to, ko zna šta se sve desilo za ovih godina i hoćeš li i kad moći da zaneseš.“ Ja razmišljam nikada nisam imala nikakvih ginekoloških problema ali kontam možda je žena u pravu, odem na sve preglede, briseve i kažm mm nećemo ništa koristiti od kontracepcije pa kad zatrudnim do kraja godine. I tako mi prestanemo da se čuvamo sredinom februara, kad sledeći mejsec nema menstruacije ja zbunjena, ma žena mi rekla da neću sigurno moći odmah zatrudniti (ko da mi je ginekolog rekao), nemoguće je. Ali ne kupujem ja ni test, nego čekam. Poslije mjesec dana odem kod ginekologa, ovaj put pametno izaberem čovjeka koji radi u porodilištu, on pregleda, uključi uz i poslije 2 sekunde začuje se dum, dum, dum, dum, meni  i mm suze na oči pa to se čuje malo srce našeg drugog anđela.

Trudnoća opet školska, aktivna do zadnjeg dana, radila do ulaska u 9.mjesec. Na početku trudnoće pitala doktora hoću li moći prirodno da se porodim on kaže da ne vidi zašto ne bi mogla, ali kako je trudnoća odmicala on se više nije izjašnjavao o tom da bi mi pred kraj trudnoće rekao „ma meni se ovaj ožiljak na materici ne sviđa, hajde  da mi ne rizikujemo i da uradimo cr“. Ja plakala, bilo mi žao ali šta ću. Trudnoća mi je čini mi se bila jedan od najljepših perioda u mom životu, uživali smo nas troje i spremali Jocu za dolazak male sestrice, kada smo joj rekli da će dobiti sestru prva reakcije je bila plač i protest ne znam zašto, već je bila velika ali kasnije je sve bolje prihvaćala.

Termin mi je bio 26.11. ali kaže meni dr.da ja dođem na zadnji pregled 16.11.pa da me odmah primi u bolnicu, ali pošto je moj muž rođen 24.11.ja odlučim da malo sačekam i odem na pregled 18.11.dr.pregleda kaže nema kontrakcija ali odmah sutra u bolnicu da uradimo cr prije nego što počnu trudovi jer je beba sprema i okrenula se i sve je spremno za izlazak. Prime me sutradan na patologiju kažu ma ne može ovaj cr do petka, moraju se obaviti svi pregledi, ja se obradujem reko rodiću mm poklon za rođendan, ali dolazi moj dr.i kaže šefu odjela da me spreme za sutra, ova odmah digne sve na noge i urade mi sve preglede taj dan, uveče klistiranje pošto sam trebala biti ujutru na programu. Ovdje moram da napomenem da je osoblje na konzervativi gdje sam ležala taj dan toliko predivno da ja prosto nisam mogla da vjerujem da je to ista ona bolnica od prije 8 godina. Čak mi ni to klistiranje nije bilo toliko neugodno kao prethodni put valjda je to sve do pristupa. MM naravno dojurio prije vizite i čeka u čekaonici, nikome nismo htjeli reći da će me taj dan poroditi nego smo rekli da se rade nalazi pa da će me poroditi do kraja sedmice, znao je samo kum koji je došao sa mm da mu da podršku. Poslije vizite spreme me i spuste u porađaonu i onda čekaj, opet čekaj kao i prethodni put ali me bar niko ne pregleda, a da zaboravila sam to reći moj doktor je na odjelu rekao da me niko ne dira i ne pregleda tako da me „dole“ niko nije dirao J. Nema mog doktora, ode ova što je trebala poslije mene u salu, ode još jedna, pa još jedna. Prolaze one sestre i doktori, svi nekako raspoloženi nasmijani, daju mi podršku, kažu samo se opusti brzo će sve to. Konačno dolazi jedan doktor i kaže „Ulazimo u salu, dr.L. je imao hitne intervencije pa nije mogao prije. Je li vaš muž onaj ispred? Ma pitao me već 10 puta kako si i kada će početi operacija, posao vam je ovu ikonicu Bogorodice, pošto je ne smiješ držati ja ću je staviti pored tebe na sto.“ Znam da ovo nije mogao da uradi ali nema veze u svakom slučaju mu hvala do neba. Provozi me kroz onaj isti hodnik od prije 8,5 godina, mm i kum na istom mjestu mašu mi i bodre me. Stave me na sto u Sali, oko mene nasmijana lica, bodre me, ohrabruju, opušteni su i zezaju se, odmah sam i ja opuštena, stavljaju me na sto i priključuju infuziju i čekamo dr.ali meni beba pritišće dovod vazduha i meni odjednom muka ne mogu da dišem, pokušavam da se dignem, anesteziolog govori da ne smijem sad ustajati, svi se uzmuvaše polijevaju me vodom, anesteziolog mi naginje opeeracioni sto tako da pritisak malo popušta, galami na sve „Zovite ga brzo, odmah, šta se svi zajebavate sa pacijentima, hoćete da nam žena na stolu kolabira!!!! “, u tom momentu ulazi moj doktor ovaj anesteziolog me čitavo to vrijeme mazi po glavi i govori mom doktoru da se ne „zajebava“ da se ne osjećam dobro. Opet ono broji od 10 unazad, i ja 10,9, ovaj put Boga mi i 8,7 mrak.... Čujem ženski glas i osjetim lagano da me drmusa i pita „Vidite li me? Je li se budite? Kako ste? Boli li vas? Samo mi dajte znak rukom ako vas boli“ Ja otvaram oči i prozborim „Beba“, ona kaže „Na poluintenzvnoj ste, beba je dobro i odnesena je na odijel. Da li vas boli?“ i ja tek tad osjetim JAK bol tamo gdje je rez i kažem da me boli. Ona mi daje injekciju za bolove i kaže čim osjetim da me malo boli da je zovem, obilazi me sestra čini mi se svakih 5 minuta i pita treba li mi nešto, ja sva u čudu ne mogu da vjerujem da je to ona bolnica. Čujem neko tiho govori ljubavi, malo podignem glavu i vidim mm stoji na vratima i maše mi, pita kako sam, i kaže da je naša mala princeza savršena. Sestra ga uz osmjeh upozorava da ne smije biti tu, a on nju uz osmjeh da on mora biti samo tu i nigdje drugdje. Poslije 2 sata me voze na odjel, naravno mm pomaže sestri da me doveze i smjesti u sobu. Donose mi moje malo sunašce, anđela. Gledamo se, mazimo se, dojim odmah mi je krenuo kolostrum istog dana, sestre se iznenadile. Sestre na odjelu su odlične, pomažu porodiljama da ustanu, vode ih do wc-a, pitaju da li nas boli, treba li nam šta. Ja šokirana! Sestre za bebe me nisu baš puno interesovale obzirom da sam imala iskustva pa mi od njih nije ništa trebalo ali čini mi se da i one nisu bile loše. Jedino razočaranje mi je bilo kada sam došla kući i vidjela da Nikici pupak nije dobar pa je to patronažna nekoliko dana morala pratiti, čistiti i stavljati onu nekakvu so, a i gore u bolnici je pokupila bakteriju pa je imala začepljen nosić i osip ali sve je to dobro prošlo.

I poslije svega jedva čekam da rodim još jedno bebče nadam se već 2017.godine, ipak to iskustvo iz bolnice i pristup bolničkog osoblja puno znači.