/11 /11

Dragi roditelji, ne znam kako ćete me shvatiti i koliko ćete mi zameriti, ali ja moram ovo svima nama da kažem u lice. Pali smo na testu roditeljstva, neko više neko manje!!!

Ozbiljna optužba i velike reči. Ja iza svojih reči stojim i boli me jako što ovo pišem, pre svega sebi kao roditelju, i svim ostalim roditeljima koji žele da prihvate istinu. Znam boli, ali boli i druge još više nego nas. Pa da nas sve redom pitam.

Na koliko ste aktivnosti pored škole/vrtića upisali svoju decu?

Hajde sada, počnite da brojite. Znam, strašno!

Deca nam idu na engleski sa dve godine, treniraju fudbal čim nauče reč lopta i čim ih osokolimo na noge, plivaju četiri puta sedmično na bazenu, treniraju atletiku, gimnastiku, idu na balet, na hor, u muzičku, na klizanje, skijanje, idu na neke radionice za genijalce, za ovako i onako računanje, na programiranje...

Šta to radimo? Da li smo mi to tako loše prošli u životu pa lečimo svoje komplekse ili smo toliko imućni da ne znamo šta ćemo sa parama, ili mislimo da smo dobri roditelji samo na taj način?

Ozbiljno mislim da nam je krajnje vreme da se resetujemo i da nas neko vrati na fabričke postavke. Deca su nam razapeta na sve moguće strane, u automobilu nam provode dobar deo svoga života, razvozimo ih na sve te aktivnosti i samo kukamo kako je nama teško i naporno. Oni nemaju pravo da im bude teško, jer moraju biti presrećni što imaju takve uslove. Ulažemo u njih da im sutra bude lakše u životu. Ljuti smo na njih kada su nezadovoljni, svadljivi, razdražljivi...

Pa stvarno su razmaženi, kako se mogu tako ponašati, a mi smo im pružili sve osim nas, ljubavi i pažnje?

Strašno šta radimo svojoj deci. Deca su nam iscrpljena, umorna, spavaju na časovima jer im noć nije bila dovoljna, žale se na previše obaveza i da ne mogu sve da stignu, svi nešto od njih tražimo, očekujemo, forsiramo, a onda vas jednom svojom rečenicom probude. Mene je probudilo tuđe dete, neke manje srećne probude njihova rođena deca, a neke, nažalost probudi vreme koje prođe i koje nikada više neće vratiti.

Nedavno mi je jedan dečak rekao da je najsrećniji kada je bolestan.

Bila sam jako uznemirena njegovom izjavom, a onda mi je lepo objasnio da samo tada može da se odmori od svih svojih obaveza. Pogodilo me to strašno i nateralo na razmišljanje. Po svemu što sam videla, čula i doživela vidim da nismo baš realni u zahtevima koje postavljamo pred njih, i da smo izgubili pojam šta znači biti roditelj.

Kada pružamo ljubav svojoj deci?

Kojim danom je ljubav na rasporedu i da li se može uvrstiti u njihovu prenatrpanu dnevnu rutinu? Kada razgovaramo s njima i gde?

U automobilu kada ih razvozimo od tačke A do tačke B.

Kada ih ljubimo? Kada spavaju i kada nam pokažu pehar, medalju, diplomu.

Mene je sramota, ne znam da li je vas?

Deci smo usadili osjećaj grižnje savesti. Preko svih svojih granica izdržljivosti idu na kurseve, na treninge, na plivanja, slikanja, vajanja, modeliranja... znate zašto? Zato što im još i nabijamo na nos da smo to dobro platili. Naravno da u školi ne mogu i neće da uče, jer to nismo platili.

Koliko košta prvi klimavi zub koji je ispao na treningu, a vi niste bili tu da poljubite svoje dete jer ste sedeli u autu ispred ili pili kafu sa prijateljicama? Koliko košta prva bubuljica na čelu vašeg sina koja se pojavila u zimskom kampu daleko od vas? Ne postoje te pare na svetu koje će svima nama vratiti te trenutke koji su otišli u nepovrat. Kome se to mi dokazujemo, koga to mi želimo impresionirati svojim mogućnostima i svojim roditeljskim dostignućima i dečijim postignućima?

 Sebe, ulicu, društvo, kolege sa posla ...???

Hajde jednu sedmicu pored radnog vremena i svih obaveza otiđite dva puta na engleski, plivajte tri puta sedmično po dva sata, otiđite jednom na klizanje i još jednom na programiranje. Probajte, ko preživi neka mi se javi.

Divim se današnjoj deci šta sve trpe da bismo mi bili zadovoljni njima. Njih niko ništa i ne pita. Ne učimo ih da je važno naučiti živeti u svojoj koži, nego u tuđim, najčešće našim očima. Na kraju shvatimo da smo ih dugo gledali u retrovizoru pa i ne znamo kako nam izgledaju, da smo tužni što im noge vire preko ruba kreveta i da ne znamo kada su nam tako brzo narasli i gde smo mi bili tada. Shvatimo da se nismo dovoljno grlili i ljubili jer smo negdje jurili da oni budu svestrani, sposobni, obučeni, naučeni...A oni su nam bili nesretni i odbačeni.

I na kraju shvatimo da smo im oduzeli detinjstvo, jedinu stvar koju ne mogu nadoknaditi i jedinu stvar koju smo im mi, zapravo, trebali pružiti.

Izvor: obrazovniportal.ba