DETALJI

 

Ringerajin korisnik: Marinče

Ocena porodilišta: 4

 

Komentar ocene: osoblje ljubazno, uvek na raspolaganju, uslovi prilično dobri

 

Ovako, da počnem od početka :)
 
13.10. 6 sati uvece, moj dragi me vozi na kontrolu,u osnovi moj doktor dežura za 7 dana i nadamo se da će nam tad zakazati porođaj. Preglada me i kaze ''ovo neće da sačeka termin,dođi ti sutra da mi to završimo''. Ja u šoku,šta,kako,što tako brzo,on kaže da će to svejedno krenuti za dan,dva. I tu počinje opšta uzbuna,svi uplašeni,kao teše me,a ja crkavam od smeha (valjda od šoka,neznam kako drugačije da objasnim to)
 
Ujutru u 8.00,14.10. dolazim u porodilište sa mužem i mojom najboljom drugaricom. Tu me zbrziše,stvari tu,kupite ovo,njih oteraše... Jedna slatka sestrica me preuzela,u ambulanti me klistirala,proverila kako sam se obrijala,uzela podatke,uradila CTG(prvi put),merila me onim šestarom i smestila u sobu. Kad me izmerila,to je važno da naglasim,napravila je neku facu,kao da se čudi,pa me izmierla opet. U 9 i 15 me opet vode u ambulantu i doktor mi stavlja neku vaginaletu da podstakne porodjaj ( to valjda umesto indukcije)i kaze da ne smem da ustajem iz kreveta 2 sata.
 
Nakon 15 minuta meni kreću bolovi i tob baš boli i cini mi se mnogo cesto.Setra me obilazi ,osluškuje bebu,pita kako sam. Ja joj se žalim na bolove,a ona kaže da mi se samo čini da je tako cesto. Merim ja vreme izmedju kontrakcija i to je manje od minut.Ja joj opet kažem,a ona kaže da je nemoguće da deluje tako brzo i da moram da sačeka najmanje do 11.
 
11 i 10 vode me u mbulantu da me doktor pregleda,ja se raspadam od bolova. Doktor zove anesteziologa i potvrdjuje da sve ide dobro i da dodje da mi da epidural za sat vremena. Posle toga me pregleda i kaze ''au,pa ovo samo što nije krenulo!Ti nećeš da dočekaš epidural,šta da radimo?'' Pa mislim se kad necu da dočekam,sta me pitaš?!?Lepo sam rekla da je počelo ranije!
 
Hitno me u 11 i 15 prebace u salu,i za 5 minuta je počelo ...
 
Kaže doktor ''kad osetiš napon kao da ceš da kakiš ti guraj!'' Osetim napon,guram iz sve snage ,oni viču ''dobro,je,dobro,još malo,ne rekidaj,ide,ide..'' U medjuvremenu pokušava da me smiri,zeza se,štipka me za obraz... Meni postaje sumnivo,jer je on strašno ozbiljan. Ono sto me iznenadilo,ja sam na filmovima gledala da zenama prekriju noge nekim zelenim čaršavom i one ne vide ništa,e kod mene tog čaršava nije bilo.Sve sam videla!!!!
Vidim kako mi on gura celu šaku i nesto okreće,kao da hoce da uhvati bebu.
 
Ponovo napon,ponovo isto...I tako nekoliko puta.
 
Čujem u toku jednog napona kako doktor kaže setrama ''epiziotomija''. Vidim kako mu ona dodaje skalper,vidim ( a i osetim) kako seče. Ona podmece neki lavor i posle nekog vremena nosi i prosipa krv.
 
Jednog trenutka počinjem da se gubim,ne vidim nista ,samo čujem glasove.Razmišljam,samo slušaj šta ti govore i biće dobro.
 
Doktor viče ''dajte joj brzo kiseonik,guši se''. Čini mi se kao da se glasovi udaljavaju,naprežem se da ih čujem. Doktor kaže ..da pokušmo  još jednom,spremite vakum,ako ne ide ,moramo da ga izvučemo,ugušiće se,mnogo je dugo u kanalu''. Kao da me to osvestilo!
 
Prilazi mi jaaaako mi pritiska stomak,ja se naprežem iz sve snage.Krenulo je,al ne izlazi.
 
Vidim sestru kako približava vakum,podseca me na aparat za gašenje požara,dokotor ga uzma i vidim glasicu  i rukicu kako izlazi. Bebac plače!Doktor ga rukom izvadi celog.Kaže ''dečak!''
 
Ja neznam šta da kažem. Pitaju jel mogu da dišem bez aparata,da mi skinu da bi dali bebi ,jer nemaju drugi aparat sa kiseonikom. Ja ga skidam sama. Posle nekog vremena mi donose bebu,ja ne umem da odreagujem,gledam je i kreću mi suze.Ne pričam.
 
Onda mi daju neku injekciju i kreće ušivanje.E,to boli. Na jednoj strani su me sekli,na drugoj sam se pocepala.
Ušvanje traje tačno sat vremena.
 
Doktor se zeza,skreće paznju,al boli.Priča kako je beba glavča,na jednog rodjaka mog muža,koji je njegov dobar prijatelj,kaže da ćutim,jer ako me ne ušije dobro muž će da me otera :))) Ja već počinjem da smejem. Kad je završio ostavlja me da ležim 2 sata.
 
Ja prvo tržim moj mobilni i zovem muža. On je i dalje ispred bolnice sa mojom drugaricom,došao je i moj otac.
Posle mi je drugarica ispričala da je vodio u jedan kafić i da joj je pričao da smo mi tu dolazili dok smo se muvali.
Rekao joj je '' tu smo dolazili pre sedam i po godina da budemo sami,nisam znao kako da joj pridjem,a sad sedim tu na istom mestu i čekam da ona rodi našeg sina!'' To je meni nešto najlepše što sam čula od njega.
 
Tek sutradan mi neonatolog kaže da je bebi na porodjaju neki nerv na levoj ručici povredjen i da mora na vežbe. Onda provaljujem da ne mogu da piškim,jer mi je bebac nagnječio bešiku kad je zlazio i nosila sam katetar 4 dana.To mi je smetalo više nego rana od epiziotomije. A to se sve desilo,jer sam bila preuska,a bebac krupan(imao je najveću glavu u porodilištu :)) ). To su kasno videli,jer su me izmerili tek to jutro u porodilištu.
 
Rezime:
Bešika se potpuno sredila nekim lekovima posle 10-ak dana.
Fizijatar je dolazio kući i vežbao bebi ručicu 2 nedelje i sad je potpuno isto koristi kao i desnu.
Rana od epiziotomije je zarasla,cak se i ne primećuje :)
Ništa od tih loših uspomena ne može da pomuti osećaj u stomaku kad mi se bebac nasmeje!

Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču? Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!