/11 /11

 
Datum: 25.11.2010.
Tip porođaja: prirodan
 
Broj dana u porodilištu: 3

Porodilište: Zemun

Želim da vam prenesem moje porodjano iskustvo kao nesto najlepše sto mi se dogodilo u životu!

Termin prošao... na CTG već smorila idući svaki dan... a kući me zezaju da bebac liči na mene i da će biti pravi lenjivi Crnogorac... I tako, tog utorka ujutro ja se probudim sa blagim bolom u ledjima i kazem muzu onako u šali da ću se možda tog dana poroditi a on mi se smeje u lice, ma kao nema šanse... i tako svi očekujemo da mi izazovu porodjaj u četvrtak jer čekanja nema više. I on ode na posao a ja na spremamnje za CTG. I krenem, u busu osetim da mi je vodenjak pukao, ali opet ne odjednom, nisam ni sigurna da je to. Pustim poruku svom lekaru, on me zove, ja objašnjavam a ceo autobus u jutarnjem špicu sluša kako se ja poradjam. Ipak uradim CTG, nema kontrakcija, kažu mi da idem kući i spremim se za porodilište. Zovem sve taksije neće ni jedan da dodje, muž se zaglavio u saobraćaju, ma idem na bus, briga me... Usput ja razmisljam kako mi se čarape ne slažu sa spavaćicama i tako odlučim da svratim do radnje da kupim neke. Kući se spremim, i muž skrivajući paniku vozi u zemunsko porodilište.

Primila me divna doktorka i grozna babica, ja se ni malo ne otvaram, ne skraćuje se grlić a ni kontrakcija nema... ali moram se poradjati. U liftu mi babica promrmlja da ću uskoro dobiti bolove. I smeste me da čekemo, i čekamo... ceo dan, ništa... noć na sedam minuta kontrakcije koje ujutro prestaju... ja jedva počela da se otvaram, plodove vode vise nema... još mi jedan doktror kaže da je beba mnooogo velika. U podne mi dali indukciju i šetaj tako, što duže... i bez savijanja kičme... i tako malo šetnje, malo ležanja do 19h i onda klizma i u salu. Tamo dve žene koje samo kukaju, neće da se poradjaju!!!!! Ja ćutim i dišem, naučila babica Marijana u školici i ja slušam- čim kontrakcija: diši! Boli, ali valjda u svom tom trudu da dišeš i prodje. Kukakju one, ja ćutim. Moj bebac još visoko, pa još šetnje po sali, uh! Ova jedna se porodila posle ponoći, ja i dalje ćutim a vidim kreću naponi mada verujem da me nije uhvatiolo ludilo kao ove dve i da treba još da trpim. Ipak pozovem doktroku, divnu doktroku Kovačević i ona mi kaže da sam kompletna i da sledeći napon guram. E sad, razmišljam ja, pomozi svojoj bebi da joj ovo što lakše padne i sve što si učila u školici pokaži u praksi. Prvi napon, nisam uspela. Mislim se, u sledećem ću ja roditi moje zlato! I krene, ja guram što više mogu, doktorka me ohrabruje da sam sjajna i kaže da je glavice već izašla... Pogledam ja i vidim malu glavu to me ohrabri i još malo snage što mi ostalo sakupim i rodim moju najveću sreću četvrtak ujutro u 00:55! On je odmah počeo da plače, da se koprca. Čujem ja komentarisu babice kako je lep i živahan a ja plačem od sreće! I uopšte nije bio toliko krupan koliko su me uplašili, moj dasa je ustvari bio samo jedna dugačka beba! Lepa beba, koja je takva kako kažu jer se mama potrudila da se ne izmuči. Posle porodjaja su mi čestitali na hrabrosti i dostojanstvu i bila sam jako ponosna što sam tako donela mog sina na svet! Znala sam da vika i dreka njemu samo odmažu a meni ne pomažu, ćuti i trpi, radjaš svoju bebu i to mi je davalo veliku energiju.

I tako, trajalo je... od utorka do četvrtka ali to za mene sve predstavlja jednu jako lepu uspomenu i sav bol je ništa u poredjenju sa najlepšim poklonom od Boga koji je pored mene sada.

Doktorka Gordana Kovačevič je bila divna, nežna i strpljiva i prema ove dve koje su jako galamile i mene i tom momentu išle na živce. Kad si trudna valjda si svesna da beba mora napolje, nema nazad. Zato budite hrabre, ovaj svet je tako nastao, mi nismo ni prve ni poslednje koje se poradjamo i slušajte doktore i babice oni su tu samo zbog nas da nam olakšaju i sve prodje što bolje.

I sve preporuke za zemunsko porodilište u ostali doktrori su jako prijatni, sada je i prošireno...

Srećno svima i budite hrabre, nema razloga za paniku i strah, svi mi koji hodamo ovom planetom smo tako došli na ovaj svet.