Termin porođaja je bio 7. februar baš kao i rođendan mog brata. Celu trudnoću sam razmišljala kako bi bilo lepo da se porodim tada i zamišljala kakvo bi veselje bilo u mojoj kući da stvarno bude tako.

Elem, došao je i taj 7. ali od bolova ništa. Otišla sam na redovni CTG a suprug me je čekao ispred, bili smo u škripcu sa vremenom jer smo odmah posle toga žurili da stignem na ispit. Doktor me pita da li osećam kontrakice, kažem mu da ne osećam ništa, samo mi se čini da mi nešto curka ali da to sigurno nije plodova voda i da žurim jer imam ispit za pola sata. Ubeđivao me je da me pregleda na brzinu i ja onako besna što kasnim ipak pristanem. Samo što me je pregledao rekao je „Nema ništa od vašeg ispita danas, vi se porađate, otvoreni ste pet prstiju, idete odmah u salu.“ Jedva sam se spustila sa one stolice. U glavi haos, kakav porođaj, mene ništa ne boli! Pa u školici su nas učili i spremali na kontrakcije, bolove, pola trudnoće sam provela učeći kako da dišem?! Izlazim i kažem suprugu da mi je krenuo porođaj i da idem odmah u salu, a on kaže „A da pitamo da odeš na ispit, pa da se vratimo posle?“ I sada umirem od smeha kada se toga setim. Naravno da nismo otišli na ispit, i onako mi je tada počeo najteži i najdraži ispit u životu.

Ponovo ctg, merenje, klistiranje i pravo u salu. Vodenjak je naprsao, doktor ga je samo do kraja probušio i rekao da mogu da pozovem supruga. Došao je za par minuta, pogledala sam na sat bilo je tačno 13h. Narednih tri sata proveli smo smejući se, on je snimao, slikao, masirao mi tabane, leđa, mazio, umirivao. Krenuli su jaki bolovi, opet gledam na sat, bilo je 15h , razmišljam glasno i psujem šta mi je trebalo da se pravim pametna da ne želim epidural. Ali ubrzo kreću i naponi. Oko mene par babica, dva doktora, čak i čistačica, i svi viču „Super si, super, samo guraj“. Guram, ali glava nikako ne izlazi. Doktora već hvata panika i kaze „Evo je glava, ali nema nosa“. U smilu nikako da izađe nos, a ja već zamišljam kako mi dete nema nos. Izašla je glavica i vidim babicu kako je panično vuče i vuče, ali nikako ne može da ga izvuče napolje. Suprug stoji iznad moje glave, u jednoj ruci drzi masku sa kiseonikom, a u drugoj kameru. Zadnji napon i izlazi plavo, naborano stvorenje koje odmah kreće da plače. Čujem babicu kako kaže: „Muško, 4600g, 56cm“. Svi smo u šoku, i suprug, i ja, i doktori. Tako sitna žena, a tako veliko dete i lak porođaj. Donose mi ga, stavljaju na grudi a meni kreću suze. Najlepši osećaj na svetu.

Narednih sat-dva vremena je suprug bio sa mnom u sali. Nisu ga dirali sve dok nisam trebala poći u sobu. Bili smo presrećni, pod utiskom, čak smo i slali slike i zvali naše da javimo. Porođaj je stvarno jedan divan događaj, posebno kada je pored vas neko ko vas voli i pruža vam podršku. Ja bih ovako mogla da se porađam još pet puta, i već planiram sledeći.