/11 /11

Lomila je prste, upravo onako kako joj je uvek izgledalo da to rade nesrećni i tužni ljudi, ljudi koji nemaju nikoga i kome je jedino društvo upravo ta skupina od deset prstiju. Savijene noge su je podsećale na najlepše dane u životu, kada je još uvek bila srećna, bezbrižna, nadajući se da će to malo stvorenje koje raste u njoj, promeniti  njen ma, svačiji svet... Hmmm... toliko je to tada bilo interesantno svima, savijene noge ka stomaku, a ne vide se od istog... Blago se osmehnu...Tada je još uvek bila bezbrižna, svoja, sa svetom pod nogama. Tada je mislila da ne postoji lepši svemir od njenog, šareniji svet i savršeniji osećaj. Tada joj je svaki cvet mirisao, svaka ptica pevala, a nebo neprekidno pokriveno dugama. Tada...

Svet se menja, prioriteti se menjaju, a najviše ljudi menjaju svoj način bitisanja. Shodno vremenu u kom se živi, postavljaju se  stvari na mesta koja bi trebala da zadovolje kriterijume tog doba. Vreme je postalo jedinica kojom se mere samo sekundi i minuti, jer dani su odavno prestali da se broje i pamte.

A, uspomene... pa to se ipak ne menja... one se i dalje vrlo rado i svesno stvaraju, pamte i pakuju u najlepše fioke, da su uvek tu kada se treba vratiti iz nekog mračnog tunela u koji smo slučajno upali. Te divne misli koje pomažu da beznađe u kom mislimo da se nalazimo, nestane ili se makar umanji, jer nam neko tamo sapne "ej, pa bilo je i ovoga"... I svako vreme nosi svoje vredne "pakete" uspomena-deca pamte letovanja, poklone, druženja, dečaci svoje prve golove, devojčice prve priredbe, mladi svoje prve ljubavi, deke i bake svoje mladosti, a majke... e, da pa šta drugo, do uspomene vezane za svoju decu. Ta, nestvarna ljubav, emocije kojima se ne može vladati, pripadnost nekom biću, bez ikakve prinude, mita, traženja... To je sasvim dovoljno da ti život ide u samo jednom pravcu, pravcu gde i oni idu. Uspomene se stvaraju u svakom sekundu, minutu, satu... jer, sve je važno, sve će se nekada prepričavati, sve će koristiti kao sredstvo za "smirenje" u važnim momentima...

I bez obzira na ogromnu prazninu u srcu, na svakodnevnu bol koja ju je izjedala, unesrećivala i pravila onakvom, kakva nikada nije bila, uspomene su joj davale utehu. Uspomene iz vremena kada se rodilo njeno prvo malo nestvarno biće, kada je spoznala šta je beskonačna ljubav, kada je videla njene oke, nosić ko kupinicu i ustašca koje je neko samo rupicom obeležio... Kada je privila na grudi i shvatila da više ne živi svoj, već njen život. Kada je jedan plač pomerao granice izdržljivosti, kikot rušio planine, a rukice oko prsta bile najskuplji dijamant. I sve boli kasnije koje su kao lančani sudar dolazile, i sve nesreće koje su oduzimale i poslednji iznuđen dah, i sve ružne vesti, pisma i dijagnoze, nisu ništa naspram ljubavi koja vlada njenim svetom.

I zato, slušajte, gledajte, pamtite... jedan trenutak nekada promeni ceo svet, a jedna lepa uspomena dovoljna je da vas održi na površini, da vam da dovoljno kiseonika da prodišete i dovoljno vremena da skupite snage da nastavite dalje... dalje, da slušate, gledate, pamtite...

Autor: Dubravka Bakoč Vujinović