oliveradj
|
Pošto je ovo postalo danas suviše ozbiljno sa temom Bračna ili vanbračna zajednica ja sam odlučila da otvorim novu temu. Redovno čitam Gloriju i volim rubriku Među nama. Želim da podelim sa vama iskustvo koje me je oduševilo jedno pismo koje je napisala žena
Oduševljena sam neviđeno iskrenim i tačnim opisom muškarca koji je dala jedna vaša čitateljka. I po mom dubokom ubeđenju, ‘da se ne lažemo-naše smo’, oni su niža vrsta od žena. Svojim reagovanjem se molim za buđenje ženske svesti i olakšanje života plemenitije vrste.
Imam 36 godina i odrasla sam u patrijarhalnoj, gradskoj porodici. Uz tatu, mamu i starijeg brata. Otac mi je bio tipičan muškarac našeg podneblja. Radio je svoj posao, zarađivao ništa posebno, a preostalo slobodno vreme trošio na sebe. Gledao TV, pecao, varao moju majku, obilazio utakmice i pijančio sa drugarima. Brat, čim je stasao, ponosno se ugledao na svog uvaženog oca.
Moja majka, visokoobrazovana, izuzetno dobro je zarađivala. Ta dobra duša nije imala slobodnog vremena, kuvala je, prala, spremala, šila, decu vaspitavala, podržavala, učila...
Umrla je relativno mlada, iscrpljena i potištena. Otac mi se brzo snašao, venčao se sa ženom kao što je bila moja majka, ništa se nije promenilo u njegovom životu. Jedna robinja je zamenjena drugom. Brat je, takođe, uspeo da nađe ženu kojoj je jedini i dovoljan kvalitet za muškarca, to što je muškarac.
Ja sam se rano osamostalila i započela život daleko od njih dvojice. Nemamo nikakav poseban odnos, potpuno smo različite osobe. A i pol nas bitno razdvaja. Sa bolom i tugom se sećam jadne majke i njene bespotrebne žrtve za Muško Visočanstvo. Njen život me je osvestio i dao mi snagu da se borim za nešto bolje.
Prvih 15 godina svog polnog života pokušavala sam da realizujem ispunjavajući emotivni odnos sa muškarcem. Tragala sam za nekim ko će me voleti, razumeti, poštovati, podržavati kao ravnopravno ljudsko biće. Posle Tantalovih muka zaključila sam kako takve muške osobe nema. Jednostavno, to je bilo previše zahtevno. Oni su bili prezadovoljni, ali su mogli da me prate i usreće u jedno-dve stvari.
E, kad je već tako, rešila sam da se prilagodim toj nesavršenosti muške prirode. A ne da je uzimam na svoju dušu. Kako želim da me muškarac razume, našla sam jednog takvog. Sa njim se viđam petkom. Volim i uzbuđujući seks, pa sam izabrala partnera koji mi parira. Subota je njegov dan. Sredom viđam Gospodina broj 3, jer tada gledam pozorišnu predstavu, a on je maher za kulturno uzdizanje. Za sada, njih trojica u potpunosti zadovoljavaju moju viziju muško-ženskog odnosa.
Nikada nisam bila ispunjenija i zadovoljnija. Ni ti muškarci nemaju primedaba, naprotiv. Naravno, oni ne znaju jedan za drugog. I zašto bi? Nijedan mi nije ispovednik. Za mene monogamnost nije aksiom, a sigurna sam ni za njih, kada su u pitanju oni sami. A da li podrazumevaju da je žena vlasništvo samo jednog partnera, to je već njihova stvar. Jedini moj aksiom je da život ispunim zadovoljstvom i ne budem mučenica zarad drugih, koji toga nisu vredni.
klik
>>dopisala Tasha: Ubacila sam text ovde, da se lakše čita, citira...  <<
< Poruku je uredio Tasha RR -- 18.6.2009 11:06:33 >
_____________________________
Adrijana moje zlato 26.05.2008.
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
