Peace*
|
DakleM! 
Da, moja deca su dosta ranije progovorila nego vaša, i nisam htela da ih poredim sa vašom decom (onom koja su kasnije progovorila), već sam poredila svoju decu.
Ono koje je pre progovorilo je mnogo nedokaznije nego ono koje je kasnije progovorilo. Zato sam rekla da to više povezujem sa karakterom nego sa govorom, ipak ne isključujući mogućnost uticaja komunikacije na ponašanje.
Jednostavno, moj Luka je emotivac, i gotovo 100% sam sigurna da njegovo njarenje ima veze sa njegovim emocijama i neznanjem iskazivanja istih. Smatram prilično čudnim to što dete sa prilično velikim fondom reči često ne ume svoje misli da iskaže i to dovede do emotivnog sloma i rekla bih čak i besa. Luka recimo plače ako ga ne razumem odmah šta je rekao, dok Marko recimo ne. Čak bih mogla da pomislim da je to što je kasnije progovorio, pa je morao često više puta da ponovi da bismo se razumeli, da je izgradio strpljenje.  I don't know.
Takođe mislim da je na Luku mnogo uticalo rođenje mlađeg brata. Znači, on JESTE bio njakafus i pre Markovog rođenja, ali onda su krenule sve one peripetije oko Marka, i koliko god da sam se trudila, nisam imala dovoljno ruku da opslužim obojicu uvek kad su hteli / trebali. I mislim da Luka sada nadoknađuje to što nisam tada mogla da mu učinim. Ne znam dal me razumete. Sada Marko može sam, pa Luka koristi priliku.
S druge strane, ja sa Lukom nisam imala problem u vrtiću u smislu odbijanja grupnog rada, crtanja, poštovanja autoriteta. Takve stvari su počele da se javljaju u školi, ali rekla bih da je to normalno i da nema veze ni sa čim već je normalan razvoj deteta. I to smo uz pomoć učiteljice sredili. Ja tu smatram da vaspitačica nema autoritet. Jeste, ide deo iz kuće, ali, vaspitač mora znati da napravi red. Ostala sam u šoku kad je vaspitač u Markovom vrtiću stao pred njih 20 od 4g, i rekao "1,2,3, sada ćutite svi!" i oni svi ućutali.  Pa ja bih to kod kuće pred moje dvoje mogla ponavljati do iznemoglosti, i oni me ne bi ni čuli. Dakle, autoritet.
Opet, da li ja želim baš toliki autoritet kod kuće? Ne, ne želim. Želim da se određene stvari poštuju, ali, ne, ne moraju baš sve stvari da se poštuju.
Često sam umorna kada je vreme za večeru, a oni sednu za sto, pa se šutaju pod stolom, zezaju, smeju... onda dreknem da bude mir, da jedu pa nek se zezaju, a onda opet sednem i gledam ih koliko se slatko smeju, i pomislim kako ja to nisam imala (velika razlika između brata i mene), i kako će njima to ostati kao uspomena na detinjstvo, kao nešto što će ih podsećati jednog dana na ovo vreme, kako će imati više razumevanja za svoju decu i njihove nestašluke, i pustim... sednem i smejem se sa njima.
Razumem da je tvoj problem Jovice dublji od ovoga, i razumem da ti ne pomažem ovim što sam napisala. Ali ipak napisah.
A ono "mak na konac" se odnosilo na nešto drugo... Ima dana kada kažem "Obuvajte se, idemo..." i dok se okrenem, obojica su na vratima u fulu spremni, a ima dana kada obojicu obuvam, i smirujem, i vučem na vrata... I ja to vidim kao ustupak sebi. Jel mi se ide tamo gde smo krenuli? Ili pak znam da će oni imati neku korist od toga jednog dana... jednostavno, važi, olakšaću sebi i obuću ih da bismo krenuli, jer ono što ćemo posle raditi ima veći učinak od onoga da stojim satima i čekam da se obuju. Ja to zovem "podići sebi, učiniti uslugu sebi". Isto kao što mislim da je lakše subotom nakuvati gomilu ručkova i zamrznuti jer muž želi da jede kuvano. 
_____________________________
Tasha
Objasni im Bože, da mi se može!
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
