Ne postoji ni jedan divniji, lepši, bolji, prisniji osečaj od onog kada svoje malo voljeno biće drzite u naručju dok doji!
Imam četvoro dece, prva čerka je dojila samo četiri meseca, pa smo prekinuli jer sam ostala ponovo trudna. Sin je dojio šest meseci, pa sam mu onda, misleći da nemam dovoljno mleka ponudila flašicu i on posle toga više nije želeo da doji.
Treće dete je sisalo do godinu dana i onda smo prestali, jer sam smatrala da je to dovoljno, već jede svu ostalu hranu, nema potrebe.
Nekako sam tek kada sam rodila najmlađu Kristinu shvatila pravu vaznost dojenja. Nije više bilo reči o tome da li ima dovoljno mleka, da li je dovoljno kvalitetno... suština je bio taj osečaj bliskosti! Neprocenjiv i neponovljiv! Tako nešto ne možete osetiti nikad više u životu, osim u tom periodu dojenja deteta!
Kristina je napunila i dve godine i dalje je sisala, a isčuđujući pogledi okoline, negodovanja, klimanja glavom i rečenice: „ Jao, pa ona je velika! Pa nece valjda sisati do škole?!“, bili su sve učestaliji. Nije mi smetalo, ponosno sam svaki put odgovarala da još uvek dojim i da mi to ne smeta.
U svojoj glavi sam stalno premotavala pitanje: „Zašto je to toliko čudno, kako ne shvataju?“
Nas dve smo se držale nase priče, naših trenutaka nežnosti i vremena koje je bilo samo nase!
Ne znam do kad bi to trajalo, da Kristini nisu počeli da govore: „Sram te bilo, velika devojka“!
Ljutila sam se i jasno stavljala do znanja da ne želim da joj to pričaju, ali uzalud.
Kristina je malo po malo sama prestala da traži... Zagrlila bi me, ščućurila se uz mene, mazila se, ali više nije želela...
Bila je tužna, i ja sam bila tužna, ali eto sa dojenjem je bilo gotovo.
Ipak ostala je ta povezanost, navika da se u to vreme mazimo i pričamo pesmice.
I sečanje na jedan predivan period, koji ću pamtiti ceo život!