Činjenica da smo mi kao ljudska bića sposobni da proizvodimo hranu za svoje potomke, iz sopstvene krvi i tela, iz samih sebe, ne prestaje da me fascinira! A opet, to je i logičan nastavak nastanka bića iz ideje (bebe iz ljubavi :))

Sve to oko stvaranja života je potpuno nadrealno kad razmisliš dublje… vraća nam izgubljenu moć i snagu stvaranja.

Iako dojenje može biti neuspešno, kad kad bolno i neprijatno, jednom kada se uspostavi – kada mama nauči da doji a beba da sisa, čin hranjenja postaje nešto najdivnije i najintimnije. Osećaj bliskosti, toplote, relaksiranosti, ušuškanosti, nežnosti, toliko obuzima da je tanka linija između dojenja i sna. Zaista, ponekad je kao san. Nežno i paperjasto. Zaljubljeno. Nekad je kao buđenje – snažno i okrepljujuće.

Kroz dojenje dajemo ono najbolje iz sebe, esenciju koja omogućava održanje života. Prenosimo energiju, emocije, misli. Šaljemo tom malenom biću poruku da smo tu za njega/nju, da je sigurno u našim rukama, da brinemo o njegovim/njenim potrebama, da nam je važno i što je najznačajnije – da je voljeno.