Porodila sam se 25.11.2017. Porođaj se jako brzo odvijao i bebac je pri rođenju dobio infekciju, praćenu ubrzanim disanjem. Velika sreća je ubrzo postala i ogromna briga. Odmah je stavljen u inkubator, primao je kiseonik i antibiotike. Prvo jutro posle porođaja babica je donosila bebe, sve mame su dobile svoje zlato, sve, sem mene. Bila sam očajna. Nisam znala šta se dešava, da li je dobro, zašto ga nisu doneli... mnogo toga mi je prolazilo kroz glavu. Doktorka mi je objasnila da mora da primi terapiju, kako bi se sve bilo kako treba. I tada počinje moja velika briga o tome da li će hteti da prihvati dojenje, s' obzirom da je od prvog dana dobijao formulu. I tako iz dana u dan sam gledala bebe koje se doje, a svoje dete sam išla da obilazim izolovano. Ti dani su za mene bili večnost. Dok jednog jutra babica nije ušla i rekla, mama evo vašeg sina... ne mogu da opišem taj trenutak, stavili su ga pored mene da sisa. Nije hteo da prihvati odmah, ali sam bila toliko uporna, zamolila sam babice da mi pokažu kako treba... dobila sam cak i silikonske bradavice, sve sam pokušavala i trudila se kako bi moj sin prihvatio dojku. Ubrzo smo izašli iz bolnice i onda smo našli neki svoj tempo, utešili smo se, i kao da smo se povezali čvrsto, siskao je sve više i više, napredovao je lepo. Sada ima 5 meseci i još uvek samo siska. Taj osećaj povezanosti, ta bliskost sa bićem koje je raslo u meni, ne znam ni da opišem tu ogromnu ljubav, sam cin dojenja, nešto neopisivo. On je sad veliki dečko, imamo 10 kg, doktorka nas pohvali svaki put, i njega, a i mamu ❤ sve mame koje mogu, treba da doje svoju decu, pored hrane, to je za bebe osećaj sigurnosti, osećaj ogromne ljubavi.