Porodila sam se tog 10. 02. 2018. u 03:00 prirodnim putem bez ikakvih anestezija. Rodila sam divnu devojčicu tesku 3550 grama, dugu 53 cm i na samom porođaju meni saopštava babica da Jana ima deformitet desne šake, šok usleđuje, ledi se krv u žilama, gde sam pogrešila da joj se ovako dogodi, pitala sam se sve vreme od kad su je onako umotanu u kiflu oduzeli na 24h bez ikakvih obaveštenja na posmatranja. Ležim onako nepomično u krevetu čekajući da mi bebu donesu bar na podoj, ali ni moja upornost se nije isplatila, nisu je doveli.
Sutradan donose je. Ruka je zamotana da druge žene ne bi videle. Zamislite moj šok i činjenicu da me ne zanimaju drugi osim moje dete, odmotava sestra do pola ona crvena smežurana ali meni u tom trenutku najlepša. Posle dosta buke i muke i sa povuci potegni veze prebacuju me u drugu sobu, naš 3 unutra bebe sa njima, Janu opet odnose. Dolazi sestra donosi je opet na moje insistiranje da je podojim, samo mi ju je predala u ruke i okrenula se i otišla. Ja sam nekako gledajući druge žene kako to rade pokusala i sama. Nisam ni znala da li to uopšte ispravno i radim. Kad dolazi sestra, odvodi je u box kažu mora tako da bih se ja odmorila. Prehranjivali su je, ali na moje insistiranje da to vise ne rade počeli su da je donose uredno na podoj na svaka 3 sata. Tako reći da sam je ja već 3ći dan ostavljam gladnu jer mi niko nije objasnio kako da je podojim. Na svu sreću instinktivno sam tražila da joj daju ispred mene dohranu. Da bi posle 4og dana zenica iz sobe uočila moj problem i namestila malu Janu pravilno na dojku, tad sam shvatila da ona ni jadnog momenta nije vukla mleko, ali da se niko od osoblja ne angažuje da pomogne novopečenoj majci. To je bio 14.02. kada smo dobili otpust i došli kući sreća te mi je ta ženica pojasnila i druge stvari u vezi nege bebe koje ja nisam znala, kao npr. da obučem pelene i sl.
Ponosno dolazimo kući, međutim problemima nikad kraja, Oh kako je to dojenje stvar upornosti, istrajnosti i strpljenja. Dolazak kući nas je obradovao temperaturom od 38.5 naredna 4 dana. Zvala sam sve moguće i ne moguće ljude da ih pitam šta da radim. Od toliko informacija mozak naprosto ne zna za šta da se odluči. Međutim kažem ta upornost je bitna, ja sam je uporno i uporno dojila i uprkos masci za lice, preznojavanju uspela sam da pregrmim tu upalu, kupus je zakon za tu situaciju. Zatim dolazi period Janine hirurške intervencije, gde više od toliko stresa i napora da sve bude dobro i papirološki i moralno i etički čovek se nađe u beznađu i nekoj konstantnoj tenziji. Sad dolazi na red onaj deo o istrajnosti. Morate biti uprkos svim problemima istrajni u dojenju kako bi to išlo kako treba inače AD vam ne gine. I strpljenje jer uz dojenje uvek ide briga o tome da li je dete dovoljno pojelo povuklo, mučniji i bolni grčevi i noći i neprospavane noći koji idu u nedogled i sve mislite ima li kraja ali kada vidite prvi zubić sa 3 meseca shvatate da radite ispravnu stvar. Dojenje je zakon! Da ne spominjem beneficije ima ih previše. Tako da samo nastavite da dojite i budite uporni, istrajni i naoružani strpljenjem činite za vašu bebu pravu stvar koja će mu mnogo značiti u životu. A usputno je i jedno divno intimno maženje sa vašim blagom.