Biti majka je stav, a ne biološki odnos.- Robert A. Heinlein

/11 /11

OK, ovo će biti vama teško za čitati, kao što je meni bilo teško da napišem. Ono što želim da podelim sa vama, uticalo je na neke žene koje znaju za moju priču na taj način da su postajale neprijatne, zabrinute i različito su reagovale:


- Želele su da povučem svoj stav

- Pravile su se da nisu čule

- Neke su pitale: "Šta je sa tvojim sinom? Kako bi se on osećao?"

Ako ste pripremljeni na to da će vam tokom čitanja postati neugodno, molim vas da pročitate. Ali ako smatrate da će te čitajući ovu priču postati anksiozni, onda ova priča nije za vas.

Pa dakle da počnem... Nikad nisam želela da postanem majka. Nikad nisam želela decu. Nikad nisam sanjala da postanem majka i radim stvari koje majka radi - da podižem decu, da ih grlim, gledam ih kako rastu, da ih vodim u park, razvijam njihove misli i vodim ih kroz život. Nikad. Nijednom. Kada bih se igrala sa svojim prijateljima, kao mala devojčica, nikad se nisam pretvarala i glumila da sam majka... u igrama, uvek sam bila tata koji ide na posao.

Još od perioda kada sam bila mala devojčica, više sam se interesovala za sport, mislila sam na svoju budućnost, kojim ću se poslom baviti i gde ću da živim. Uvek sam zamišljala da ću u životu biti neko koga će pratiti kamere, da ću biti bogata, zanimljiva i da će ljudi makar samo malo želeti, da budu u mom društvu. Deca nikada nisu bila moja zamisao. Moja razmišljanja su možda narcistička, ali to sam zaista ja.

Ja sam sada majka. Imam sina koji će uskoro da napuni osamnaest godina. On je divan mladić i ja ga volim od početka do kraja. Uložila sam dosta truda da ga podignem, on je ljubazan, učtiv, zanimljiv.

Prva stvar koju me svako pita jeste: "Kako bi se tvoj sin osećao, kada bi saznao da ga nisi želela?"

Hajde da vam odmah ovo razjasnim. Nije da nisam želela svog sina. Jednostavno nisam želela da imam decu. Izabrala sam da rodim svog sina, da budem njegova majka, da započnem do kraja života odgovornost roditeljstva. Istina je da sam se borila oko same odluke, da li da rodim. Venčala sam se kad sam zatrudnela, a i tada sam razmišljala o prekidu trudnoće (sada ćete me možda prezirati). Da li da rodim, to je bila vrlo teška odluka. Napustila sam dom kao vrlo mlada, još kada mi je bilo petnaest godina, i nikada nisam imala nikakvu pomoć kroz život. Da budem iskrena, ne sećam se čak ni pomoći oko domaćih zadataka u osnovnoj školi, grljenja kad bih bila bolesna ili bilo čega drugog što bi majke uradile za svoju decu. Svega toga u mom detinjstvu nije postojalo. Ne koristim ovo sve kao izgovor, ali je to ipak činjenica. Nisam imala poverenja u sebe, da ću biti bolji roditelj, nego što su to bili moji roditelji. Niti sam imala želju, da brinem o detetu, svuda, sve vreme. Iz nekog razloga, ta odluka o rođenju deteta bi me uvek zastrašivala.

Zbog svega ovoga možete da pomislite, kakva sam ja to majka ili osoba, koja deli ovo sa vama.

E pa evo, upravo ja sam ta osoba, koja deli ovo sa vama. Ja sam dobra, ljubazna, sažaljive duše i volim svoga sina, ali jednostavno nikad nisam želela da budem majka. To što imam sina, nikada nije promenilo moju srž osećanja, ali me je promenilo kao ljudsko biće. Napravilo me je da budem bolja osoba, ljubaznija, pažljivija, više voljenija osoba... i manje sebična. Ali i dalje sam sebična i dalje žudim za karijerom i opet ne bih mogla da zamislim da imam više dece.

Da li ikad pomislim, kakav bi moj život bio bez mog sina­? Apsolutno ne. Isto kao što ne razmišljam kakav bi moj život bio bez zlostavljanja, bez besa i života na ulici ili bilo kojih loših stvari, kroz koje sam prošla. Ne žalim ni za čim što sam uradila u životu, niti za nekim propuštenim prilikama. To je moj život, koji me je napravio da budem kakva sam danas - hrabra, jaka i otvorene duše. Kada čujem nešto što može da me uznemiri, dozvoljavam sebi da vidim stvari, kao nebesko telo koje pluta, daleko iznad događaja, sposobna da vidim sve strane. Kada smo uznemireni, mi vidimo oštre ivice stvari i nikad ne ronimo u srž, iz straha da se bol ne nastavi i raširi, a i iz straha od uznemirenosti koju možemo da osetimo videvši te oštre ivice. Ja sam izabrala da ronim duboko u srž svega što može da me uznemiri, ja to preokrećem, brinem o tome, gledam slobodno i grlim, nebitno koliko je to uznemiravajuće.

"Last but not least" i što je najvažnije, to je moj sin. Naravno da zna da nikad nisam želela decu, mi pričamo o svemu otvoreno, kao i o tome da ne znam da kuvam, da je kuću čistila kućna pomoćnica, da sam bila ambiciozna, da sam radila od njegovih devet meseci i da sam ga podigla sama.

Moj sin ima dušu. Naučila sam ga od malih nogu da ne mora da prihvati standarde. Uvek pitaj zašto? Šta ako? Učila sam ga da izazove normu. Da maršira u ritmu svojih sopstvenih bubnjeva

Dakle DA, rekla sam svom sinu, da nikad nisam htela da budem mama i da deca nikad nisu bila deo mog plana. Takođe, sam mu rekla, da je bio neočekivani dar i da nikad ne bih mogla da živim bez njega. On me ubeđuje da sam "majčinska" kada ja tvrdim da nisam "majčinska" majka. Podseća me na sve ono što sam mu pružila, na sve zagrljaje i priče, na putovanja, na to kako sam ga učila da igra fudbal, vozi bicikl, kako sam ga držala i vodila brigu o njemu kada je bio bolestan

Da li mislim da sam načinila štetu zbog toga što sam bila iskrena, naravno da ne. Moj sin ima isto toliko ljubavi, kao i deca čiji su roditelji za životni cilj imali to, da imaju decu... Ima možda čak i više ljubavi.

Mislim da je vreme da žene shvate da ih činjenica da ne žele decu ne pravi bezvrednim niti manje vrednim, nego što zaista jesu. Vaš život je vaš sopstveni život. Vaše odluke će uticati na vreme koje provodite na Zemlji. Ako odlučite da donese dete na ovaj svet onda je vaša odluka donešena i vaša uloga je eksponencijalno važna. Ljubav, usmeravanje i doživotno putovanje kroz dobro i loše je na vama i kakve odluke donesete u životu uticaće na budućnost drugog ljudskog bića. Vežite se čvrsto i pripremite se za vožnju svog života.

                               „ Biti majka je stav, a ne biološki odnos.“

                                           - Robert A. Heinlein

Izvor: Huffingtonpost