Bake, drage naše bake. Najdraže, na neodredeno vreme zaposlene, najnezamenljivije. Najpouzdanije. Foto: Freepik.com

/11 /11

Juče sam čekala ćerku posle plesa. Sedela sam u hodniku. Pojavila se baka da "pokupi" svoju unuku, staru oko pet godina. Unuka je već završila sa plesom. Baka pomaže devojčici da obuče kapu-jaknu, unuka brblja: „Bako, idemo li odmah kući? Bako, šta je više – milion ili milijarda? Bako, znaš li da igraš?“ Baka odgovara, smejulji se, tiho gunđa: „Brbljivica moja mala…“

Odlaze, unuka skače, baka pomalo šepa. Ima torbe u rukama, kupila je nešto usput, kakva je baka bez torbi u ruci? Sigurno je nešto kupila za unuku, jabuke ili banane.

Bake, drage naše bake. Najdraže, na neodredeno vreme zaposlene, najnezamenljivije. Najpouzdanije. Šta bismo mi bez vas? Pa mi bismo bili izgubljeni.

Većinu nas su odgajale bake. Bake su nas naučile da čitamo o Crvenkapi i da brojimo do milion; bake su satima šetale sa nama po snegom prekrivenom parku, gradeći od snega naš mali univerzum; bake su nam pravile palačinke i najbolju supu na svetu.

Posle ceo život tražimo te ukuse i mirise koje su nam bake podarile u detinjstvu. I ne nalazimo ih. Brojimo do milion, i više, ali kakva je svrha? Bakina snežna kuća u starom parku nestala je u prošlom veku, a svi se nadamo da ćemo se tamo vratiti, ušunjati se unutra da veselo viknemo: „Bako, traži me!“

Voljene naše bake. Nezamenljive. Kakav blagoslov je što ste bile i jeste sa nama.

Besmrtne naše bake…


Izvor: Uspesnazena.com