Vrlo mlada sam ostala trudna , ustvari možda nisam ni bila baš toliko mlada, imala sam 22 godine, ali se to nikako nije uklapalo u moje planove pa bar još dve godine. Prvo sam primijetila da sam nekako teška kao da se debljam, odlučim odmah da idem na dijetu i to izaberem prilično strogu, ali i na dijeti nekako nije to to, poslije sedam dana dijete skontam i da mi kasni nekoliko dana ali sve razmišljam ma nije to. Sa mojim Dačom, tada momkom, sam pazila ali desilo se jednom da nismo koristili kontracepciju jer mi je menstruacija tek prestala ali meni nikako u glavi da dohaka da je možda trudnoća. Predloži mi Dačo da mi ipak kupimo test pa da vidimo, odemo kod njega kući nije bilo nikoga i popiškim se na onaj test i nekako jedva shvatim da je to to-TRUDNA SAM! Moj Dačo sretan skače, smije se, ljubi me a ja skamenjena O Bože šta sad??? Ne radim, njegova plata je dobra ali on radi po čitav dan, šta će mi reći roditelji ali nekako preguram malo sa suzama ali pomirim se sa trudnoćom-znam da zvuči grozno.

Trudnoća mi je bila uredna i ekstra laka, bila sam aktivna čitavu trudnoću, čak smo kad sam ušla u deveti mjesec imali i svadbu koju sam preplesala u visokim potpeticama. Ali zanimljivo kako mi je trudnoća bila veća tako je i moja ljubav prema stomaku i tom malom biću bila veća i veća i veća i veća griža savjesti što joj se nisam odmah obradovala- i dan danas me grize savjest zbog toga. Trudnoću mi je vodila doktorica privatno ali kako i ona reče ova tvoja trudnoća je toliko regularna da si mogla doći samo na utvrđenje trudnoće i na porođaj. Pošto ta dr.nije radila u porodilištu tek kad sam došla gore na porođaj shvatila sam kakvu sam grešku napravila, niko u bolnici je nije volio i čim vide papire sa njenim pečatom imala sam osjećaj da se preko pacijenata nekako obračunavaju sa njom, govore kao što ste išli kod nje od toliko naših bolničkih doktora i slične gluposti. Na zadnjem pregledu kaže mi doktorica da sam mnogo krupna, udebljala sam se čitavih 30 kg, i da ako se ne porodim do 12.03. svakako taj dan odem na pregled u bolnicu. 11.03. mi krečimo stan, ja ujutru krenula da sklopim nekakav krevet na kome smo spavali i kako sam povukla osjetim da mi se nešto desi u stomaku i da me malo počinje boluckati i tako čitav taj dan nekakav tupi bol. Nikome ništa ne govorim nego čitav dan po stanu pomažem koliko mogu onako ogromna, mada me je svekrva tjerala da sjedim, uveče kad samo sve završili dođe nam komšinica i priča kako su nju sa prvim djetetom trudovi probudili u toku noći. Odemo mi spavati u novu sobu, novi veeelikiii krevet i kontam joj baš ću se lijepo odmoriti ali negdje oko 2 sata mene probudi bol, ja mislim ma to umišljam od one komšinicine priče kad ono opet jak jak bol, malo sačekam vidim da me boli i to u razmacima od nekih 5 minuta. Ustanem i odem da se istuširam, obučem se i počnem buditi muža on onako bunovan ništa ne razumije, ja mu kažem da imam trudove, a on skoči iz kreveta sav unezvijeren i kaže: „A joj Jaco, šta ćemo sad?“,  ja njemu polako da se ne boji da će sve biti u redu, da se treba obući i bla, bla. On se obukao probudio svoje e onda je nastala panika, svekrva tješi njega kaže „Ne boj se sine dobićeš bebu.“, ja lijepo kad nisam crkla od smijeha. Odvedu me u bolnicu, naravno moja sveki ide sa mnom u prijemnu sva uspaničena, uvodi me pomaže mi da se skinem, sestra na prijemu me pregleda i kaže :“Šta ti hoćeš, što si došla? Ništa ovde nema.“, a ja lijepo kad joj nisam skočila na vrat glupača glupa kontam u sebi došla da tebi zagorčam kraj smjene. Otpremi ona mene kući, a mene i dalje boli, ležim u krevetu, natjeram muža da ide na posao i trpim šta ću. Svekrva mene opet oko 11 odvede u bolnicu, oni pregledaju otvorena 2 prsta kaže da ostanem na patologiji. I tako čitav dan pregledi, pregledi i pregledi, ja uzbuđena jedva čekam kad će se završiti i da ugledam svoje ljubljeno. Zabranim svekijevcima da zovu moju mamu da se ne sekira, ona mene zove ja nešto petljam kažem da sam kod kuće. Negdje oko 14,00 krenu mi bolovi ravnomjerno na 2 minuta, leđa mi se raspadaju, na pregledu ništa, ne otvaram se. Oko 18,00 opet na pregled kaže evo 4 prsta spuštamo u rađaonu, klistiraju me- O Bože za to nisam bila pripremljena, i spuste me dole, moj Dačo sa kumom cijelo vrijeme bio ispred odjela i on me prati do rađaone. Dole me prima sestra spremljena kao za izlazak, sa jakom jakom šminkom, minićem i dekolteom ali ljubazno mi kaže „Nadam se da ćemo se večeras lijepo družiti.“ Joj gledam ja u nju pa pogledam u sebe onakvu kao balon i kontam sestro slatka lako je tebi pričati  a ja se već raspadam od bolova. E onda kreće haos, onaj sat u porađaoni čini mi se ne pomjera se, krevet hladan, metalni, sestre nadrndane i grube, pregledaju me čini mi se svakih 5 minuta, kako ko prolazi gura ruku dole, meni muka u jednom momentu govorim nemojte me molim vas više dirati. Uključuju mi drip, a meni su čitavo to vrijeme trudovi na dvije minute, ništa se ne dešava ne otvaram se, beba se ne spušta, pregledaju me, pregledaju i pregledaju, u neko doba dođe nekakav mladi doktor i probuši mi vodenjak jer kaže da se plodna voda zamutila i dalje ništa. Pregleda me kasnije i kaže sestri „Ovu mi ostavite za ujutru da je završim.“ Dolazi nekakva druga doktorica (nikome nisam zapamtila ime ni lik valjda od tog stresa), samo znam da je pričala ekavicu, pregleda me i izađe, uđe opet pregleda-izađe, a telefon u porođaoni zvoni stalno, sestra se javlja i samo viče opet za ovu zovu, to „ovu“ sam ja. Poslije jedno sat vremena dolazi ta doktorica i kaže „Neće to ići ovako, mora carski“, kažem ja njoj Ma radite šta hoćete samo da se konačno završi.

Budi me sestra, drmusa me, meni prva pomisao gotovo je, uspijem samo progovoriti Beba?, kaže ona sve je ok, curica, 58 cm, 4,08 kg, a sad prelazi na ovaj drugi krevet, a joj kako je to bilo teško jedva pređoh i opet mrak, čujem kako me vozi na krevetu i čujem mm „Sestro šta joj je, je li dobro?“ sestra govori „ma ne sekiraj se ništa sve je dobro samo spava.“, osjetim da me ljubi i govori mi „Ljubavi sve je ok, predivna je!“, osjetim da me još neko mazi po licu, uspijem otvoriti oči mazi me tata od kuma i govori „Drži se dušo.“ Naravno mm ulijeće za sestrom u lift i vozi me skroz do sobe, ona galami na njega kaže ne smiješ ovamo, a on kaže izaću samo ako mi obećate da će biti dobro, ona se smije i kaže joj blentavog djeteta.

Joj to buđenje iz anestezije mi je bilo baš mučno, čini mi se kao košmar, stalno se budim i stalno ponovo upadam u san. Ujutru mi donose moju Jocu, moje savršenstvo, moju zjenicu oka, tako je savršena da ne mogu vjerovati da sam ja uspjela tako nešto roditi. Ljubim je ljubim, pokušavam dojiti ali se ne mogu pomjeriti, ali nekako smo se nas dvije uspjele uskladiti. Sestre na odjelu malo je reći da su bile grozne, moraju da promijene posteljinu i deru se na nas ustajte, ja se nekako dignem u sjedeći položaj, ali jedva siđem sa kreveta pošto je visok i sad gledam u svoje noge da se dogovorim sa njima da počnu da koračaju (tačno kao Uma Turman u Kill Bill), a ona meni „Pomijeraj se curo, šta stojiš ko vreća soli!“. Joj čini mi se da mi je to bilo najgorih 6 dana u životu, zaradim opasnu infekciju mokraćnih kanala(pretpostavljam zbog one divne sestre koja mi je poderala iste dok je stavljala kateter koji se morao još dva puta mijenjati na odjelu jer nije bio dobro postavljen) ali nikome nisam htjela reći, nego kad sam konačno sa svojom veknicom došla kući nazovem porodičnu i ona mi da nekakve jake antibiotike koji se mogu piti uz dojenje i tako nekako ozdravim.

Ah da, da kažem da mi je ona „divna“doktorica koja je uzela 400eura za moj porođaj napravila rez od kuka do kuka kao da je tele vadila!!!!

Joj baš sam ogromnu priču napisala, nije posebna ali što neko ovdje reče moja je!