Ali nismo zatrudneli. Možda je bio loš tajming, ili nešto, ili ko zna šta. Foto: Freepik.com

/11 /11

Da li imate minut vremena? Imam nešto poduže da podelim sa vama.

Lea i ja pokušavamo da zatrudnimo više od 3 godine. Ne znam tačno kada smo prestali da uzimamo pilule za kontracepciju. I poput svih naših planova, na početku nismo imali jasan plan, već smo odlučili da bi bilo odlično ako bismo ostali u drugom stanju.

A onda nismo ostali u drugom stanju.

Znate, mislim da kada imate 20 godina imate utisak da možete da zatrudnite samo od pogleda. Svi znamo onu priču o paru koji je zatrudneo preko 2 kondoma, spermicidnog lubrikanta i spirale. Zar ne? Ali nismo zatrudneli. Što i nije bilo tako bitno.

Ali mi imamo 30 godina. Pa smo možda malo zarđali. I tako, pre tri godine, krenuli samo preko aplikacija i kalendara da pratimo sve i svašta. I štapiće za testiranje ovulacije. Čak i bapske priče o tajmingu i pozi. Imali smo nekoliko prilično okasnelih menstruacija. A i nekih koje nikad nisu ni stigle!

Ali nismo uspeli da zatrudnimo.

I tako smo otišli kod doktora. Pregledi za nju i njega radi prikupljanja krvi i semeni i merenje delova i slično. S obzirom na stanje u medicini danas, odgovor koji smo dobili na sva naša pitanja bio je „Vi ste uredu, i nećete imati problema“.

Da li doktori ikad nekome kažu „Ovo nije uredu, i ovo morate da uradite to i to da to sredite“ i onda im daju pilule i izleče ih? To se nije dogodilo kod mene. Kod mene je bilo ¯_(?)_/¯

Mi nismo zatrudneli.

I onda su na red došli hormoni za Leu. A uz hormone je stiglo i saznanje da skoro ništa nije pokriveno osiguranjem, i da će naša pokrivenost biti sve manja kako budemo išli dalje. Vidite, osiguravajuća društva posmatraju trudnoću kao da ste se razboleli. A oni ne mogu da shvate zašto bi neko hteo namerno da se razboli? E pa, jebite se osiguravajuće kuće. Eto zašto.

Ali nismo zatrudneli.

Možda je bio loš tajming, ili nešto, ili ko zna šta. To bi bilo uredu da mi nismo već u kasnim tridesetim i da nam sat otkucava. Doktor nas je obavestio da su nam nivoi određenih hormona niski, niži nego što bi trebalo da budu, a to je značilo da nam se smanjuje broj jajnih ćelija.

Da vam kažem nešto. Ne postoji ništa što možete da kažete ženi što će učiniti mlađom, lepšom i življom od – smanjuje vam se broj jajnih ćelija, pa morate malo da požurite. Probajte. U nekom baru, možda.

I tada smo krenuli sa intrauterinskom inseminacijom (IUI). Kolokvijalno IUI je poput punjenja ćurke. Kada su nam objašnjavali šta je to tačno, pokušavao sam da slušam šta doktor govori, ali sve što sam čuo je bilo „ponestaje vam jajašca“ koje se odbijalo od zidove soba, pločice na podu i poster vagine na zidu.

Na kraju smo došli do toga da za Leu to podrazumeva novi raspored hormonskih injekcija koji treba da potpomognu proizvodnju jaja.  Da li ste svesni šta se događa sa ljudima kada im ponestane hormona? Nisu srećni. Osim ako su srećni, jer su u tom slučaju veoma srećni. Nema sredine. Nema prosečnog dana. Njen posao je bio da se oseća kao da joj gore i mozak i duša.

Moj posao je bio da se trudim i ne lupim neku glupost, jer je ona, pored svega, morala da bude smirena. Nastojao sam da izbegavam okidače poput „Hej“ ili „Dobro jutro“ ili „Volim te“, ali sam stalno grešio, i otvarao usta. Ili sam pak dozvoljavao Lei da gleda televizijske programe, ili reklame, ili da čita knjige, i druži se sa svetom na sve moguće načine.

Najbolje je ipak bilo kada bi je neko pitao kada planiramo da imamo decu. To je bilo ubedljivo najbolje.

Potom, nakon što bismo prošli nekoliko ultrazvukova da bismo osigurali da su jajašca tu i na pravom mestu, na njihovim malim folikulama, da bih pokrenuo ovulaciju kod svoje žene, davao sam  joj injekciju u butinu. Njoj, koja ima fobiju od igle. Ona kaže da se nije toliko plašila igle koliko se plašila toga da što je ja bodem sa iglom, ali zar mu to ne dođe na isto?

Vremenom sam razvio metod gde ona okreće glavu, žmuri i plače, dok u isto vreme krcka sve koske moje leve ruke, dok ja brojim do 3 i dajem joj injekciju.  Nikad je nisam bocnuo tačno posle tri. Menjao sam trenutak uboda, nasumice. Tako da ona ne bi osetila ubod.

Nakon sve te romantike, pomislili biste da ne bi bilo teško da se uzdržavamo od seksa nekoliko dana, ali grešite. Pomislili biste takođe da smo imali brdo seksa, ali saznali smo da morate da dozvolite da vam se zalihe semena nagomilaju nekoliko dana pre nego date spermu.

PROČITAJ JOŠ: Šta da (NE) kažete nekome ko je izgubio bebu

Tokom poslednjih nekoliko meseci, postao sam pravi profesionalac kada je u pitanju davanje sperme. Moj prvi put je bio poprilično čudan. Ako želite, možete vi to i kući da uradite, ali onda imate vremenski okvir do kada morate da odnesete uzorak u laboratoriju na vreme.  A meni nije bila potrebna još i takva vrsta stresa.

Ne volim da pričam mnogo o tome, ali mislim da sam dobar u proizvodnje sperme. Međutim, nikad nisam ušao u prostoriju napravljenu posebno za masturbaciju, ispred koje čekaju ljudi i nadaju se da će moja masturbacija dobro proći.

Prostorija je izgledala kao kombinacija hotelske sobe i kancelarije. Na zidu, iznad male plastične sofe, stajala je velika fotografija fudbalskog stadiona državnog univerziteta u Ohaju, krcatog navijačima. Na naslonu za ruke nalazio se uredno previjen čaršaf, sveže opran. Na stoliću pored, ispod slabo osvetljene lampe,  stajao je sat sa radijom na kojem je pucketao neki politički tok šou, a odmah pored njega se nalazila mala drvena kocka sa samo jednom sićušnom fiokom napravljenom posebno za odlaganje vaše čaše za sakupljanje sperme.

Na polici ispod stola bilo je 4 ili 5 magazina koje iskreno nisam hteo ni da dodirnem. Obično je bilo po dva Plejboja, Penthaus i neko izdanje sa kupaćim kostimima. Preko puta kauča se nalazio televizor sa DVD plejerom sa već ubačenim filmom. Iskreno, nisam hteo ni daljinski da pipam. A daljinski se nalazio na kovčegu od pruća.  Pomislio sam kako je pruće najgori mogući materijal u sobi namenjenoj muškoj masturbaciji. Znam da svi ciljaju da pogode čašu, ali takođe znam da je bilo toliko nezgoda u toj sobi da je potrebno da na zidu stoji plastificirani poster sa uputstvom šta raditi u slučaju nezgode.

Prvi korak u slučaju nezgode jeste da ne pokušavate da prikrijete šta ste uradili guljenjem nereda sa poda u vašu čašu. To nikako ne radite. To kvari vaš uzorak, što, koliko sam ja shvatio, znači da će vaša partnerka ostati trudna sa vlaknima tepiha, a uz to nije ni higijenski.

Drugi korak jeste da kažete na recepciji da ste imali nezgodu, što zvuči zastrašujuće. Međutim, ljudi koji rade u laboratoriji su, po mom proračunu, ljudi koji se dnevno susretnu sa oko 80 muškaraca koji su upravo masturbirali, ili to tek treba da urade, i sa njihovom spremom. Pa su veoma profesionalni.

Ali ipak, svi su malo smotani i nervozni. Svi mi znamo da je sve to veoma blesavo, i da sam ja upravo dirao svoj penis, i da ste vi nečija baka, i da uprkos tome što imate značku u obliku spermatozoida da bi sve bilo malo manje napeto, mi bismo, kada bismo to mogli, radije eksplodirali nego razgovarali o svemu ovome, a kamoli rekli nekome da smo promašili. Ups!

Učitani DVD bi se vremenom menjao, ali bi uvek bio iste vrste. Obično bi to bila neka evropska glupost od fantazije iz ranih devedesetih na nekom brodu, ili masne lezbijske scene sa noktima od kojih sam uvek bio veoam nervozan. Svaki put kada bih išao u laboratoriju proverio bih koji je DVD ubačen i uvek  je bio užasan. Ali valjda svako ima svoj ukus. Ja sam iskreno zadovoljan zbog postojanja interneta.

I, da. Morate sve da završite ako možete „na suvo“. Ispostavilo se da lubrikacija upropašćava kvalitet semena, što je stvarno kvaran potez od strane lubrikacije.

Ali, da, na kraju sam ušao u rutinu.

Kada vaš uzorak isperu i izvrte, ili šta već rade s njim, prebace ga u papirnu kesu koji nosite kod doktora za proceduru. Mi stari vukovi uvek umemo da prepoznamo novajlije. Njihova nelagodnost i optimizam su tako slatki. Dok hodaju oni se smeškaju i gledaju oko sebe nadajući se da niko ne primećuje kesu koju drže vrhovima prstiju.

Ja svoju papirnatu kesu nosim kao vreću sa ručkom. Kao ćureći sendvič koji  jedem svaki dan već godinama. Da, pun nade, ali i skepticizma koji ide uz rutinu.

Sama procedura IUI je poprilično brza, i koliko sam ja razumeo, bezbolna, i ponižavajuća koliko i svaki odlazak kod ginekologa ili akušera.  Prvo ide ultrazvuk da bi osigurali da je sve na svom mestu, a onda sipaju sos preko iznutrica.

Izvinite, ali ja baš volim ćureće metafore.

I onda čekate.

Upozore vas da ne uzimate testove za trudnoću jer oni mere samo nivo hormona, a nakon što ceo mesec uzmete svakakve neke gluposti, možete da dobijete lažni pozitivni rezultat. Pa tako onda čekate. I bude malo krvarenja. Da li je to krvarenje, ili kreće menstruacija? Ne znate. Pa čekate. I čekate.

I čekate.

I nekad joj krene menstruacija, i idete ispočetka. Nazad na prvi korak.

A nekad ne dobije. Ali se ne pojavi druga linija, ili plusić, ili šta već ti testovi pokazuju.

Pa čekate. I bude negativno, ali se ipak nadate. Jer svi vaši prijatelji ostaju u drugom stanju, pa se malo rastužite. A onda se naljutite na sebe jer želite da se radujete zbog sreće drugih ljudi, a to nije fer prema njima. A onda 17-godišnjakinja u vašoj ulici zatrudni, a vi se još malo više rastužite. Pa vam rođaka zatrudni, pa se još više rastužite.

PROČITAJ JOŠ: Neplodnost boli...

I vidite ljude koji viču na svoju decu, i tuku ih u supermarketu. A vi želite da umrete jer biste dali sve na svetu da vam dete u tom trenutku ima napad besa kod rafa sa žitaricama.

I ne želite da mrzite ljude. Ne želite. Ja mislim da su bebe predivne. Mislim da su deca fantastična. Ali ne možete nikako da kontrolišete ljubomoru. Niti zavist. Niti ozlojeđenost. Prikradu vam se. Pa tražite pozitivne stvari. I pričate do besvesti o vašim opcijama.

A onda vidite na internetu postove o tome kako sme neko da im kaže da treba da imaju decu jer je najbolje nemati decu – što je u redu, imajte ili nemajte decu, meni svejedno – ali mi želimo da pravimo podmladak, i želimo to što vi možete da imate, a birate da ne koristite.

I želimo to da vam kažemo, ali ljudi ne pričaju o tome. Jer vi ne želite da pričate o tome.

Jer po ceo dan provodite razmišljajući o tome, i boreći se s tim. Nastojeći da ne zaplačete. Pokušavajući da se ne pretvorite u Haj i Ed iz filma „Odgajajući Arizonu“ i ne ukradete nečiju bebu u toku noći.

I onda doktori krenu da pričaju o sledećim koracima, a sledeći koraci su veoma skupi, pa zato ipak probate još jednom.

I onda, dok ste u Kanzasu na proputovanju sa prijateljem, vaša žena uradi IUI sa zaleđenim depozitom koji ste joj ostavili.

I zatrudnite.

I onda dve nedelje kasnije odete na testiranje krvi i kažu vam da ste trudni. I plačete. Ogromne suze olakšanja.

I onda odlepite jer, iskreno, pre nekoliko meseci ste ubedili sami sebe da ne očekujete mnogo, a sada se spremate da dobijete bebu.

Nekoliko nedelja kasnije, odete ponovo na ultrazvuk, i vidite je. Mislim, jeste to punoglavac sa ogromnom glavom. Ali ima mozak, i sićušno srce koje kuca. I tako je realan.

I onda se opustite.

Mi smo u kasnim tridesetim, što znači da su nam šanse da nam trudnoća neće biti uspešna, ili imati hromozomsku abnormalnost, ili da će nešto slično da se dogodi više nego kod ostalih ljudi. Dosta vremena samo izbegavali taj razgovor, ali smo na kraju morali i njega da obavimo. A morali smo i da razgovaramo o tome da ne treba mnogo da se uzbuđujemo svaki put. Znate, što su vam nade veće, to se više i razočarate.

Ali su nam doktori rekli da se opustimo. Sve je izgledalo super i bili smo na dobrom putu, pa kad smo otišli na poslednji ultrazvuk pred izlazak iz klinike i prelazak kod našeg akušera,  bili smo veseli i nasmejani.

 „Žao mi je. Ne mogu da nađem otkucaj srca“.

…

I onda više niste trudni.

I pre sam osetio kako je kada vreme stane. Udesi, padanje sa ograde, pogrešan skok sa bajka. Ali taj vertigo beskonačnosti koji je nastao kada su nam rekli da nam je beba umrla nisam nikad osetio.

Ja sam po prirodi logičan čovek. Razumem nauku i biologiju. Znam da je to bio fetus, a ne beba. Ali je to bila moja beba. U mojoj glavi i mom srcu već sam mogao da zamislim kako starim dok on postaje odrastao i sam dobija decu, i – puf – sve je nestalo.

Dok ovo pišem, naš termin je za manje od nedelju dana, poput nekog udesa na putu ispred vas sa kojeg pokušavate da skrenete pogled, a morate da prođete pored njega.

Svet neće da stane. Svi moramo da ustanemo i idemo na posao. Jer se takve stvari dešavaju. Ljudi gube bebe svaki dan.

Spontani pobačaj.

Ali niko o tome ne govori. Niko ne ode na Fejsbuk i ispriča svojim prijateljima. I to je i razlog zašto čekate da biste rekli nekome.

Ali onda i nemate kome da kažete. Kada vam umre član porodice, svi delite tugu. A kada je u pitanju spontani pobačaj, morate da kažete ljudima da nema nekoga ko nikad neće biti rođen, za koga nikad nisu ni čuli i koga nikad neće ni upoznati, ali ko vam je bio ceo svet. I nemate snage da im objašnjavate. Kažete vašim roditeljima, bliskom prijatelju, i možda šefu.

Bio sam toliko začuđen kada se to dogodilo da sam šefu poslao poruku da se neću vraćati na posao taj dan, ali da ću doći sutradan, što me danas baš čudi. Nisam ni shvatao kako će me pogoditi.

Lei je odmah zakazana kiretaža pod opštom anestezijom, da ne bi morala da prolazi kroz traumu laganog izbacivanja fetalnog tkiva tokom cele sledeće nedelje. Tek kada su je uveli u salu, ja sam se raspao. Nekoliko sati sam ostao sam, sa svojim najgorim mislima i gorkom kafom iz čekaonice. Bože, ne znam ni koliko dugo je trajalo. Jednu večnost.

Ljudi iz bolnice su bili fantastični. Dobili smo mnogo informacija o grupama za podršku na koje nikad nismo otišli, ali je trebalo da odemo. Ali mi smo samo hteli da se sakrijemo.

PROČITAJ JOŠ: Kako izgleda borba za bebu?

I zahvalan sam našim porodicama i prijateljima, koji su dolazili da posede sa nama. Koji su donosili Lei sve što joj je trebalo, i dozvoljavali mi da izađem iz kuće i prošetam po komšiluku. Mora da sam izgledao kao zombi.

Teško mi je i da mislim o tome, pa čak i sad. Mislim da nisam baš dobar u opisivanju cele situacije. Ne želim mnogo ni da mislim o tome. Mislim da sam tek oko nove godine doživeo jedan dan da nisam plakao zbog toga.

Ali, znate, na kraju prođete pored tog udesa i onda ga posmatrate u retrovizoru, kako se odaljava, i ponekad ga i ne vidite više. Možda ste sebi rekli dovoljno puta „bar znamo da možemo da zatrudnimo“ i „ovo samo znači da nešto nije bilo uredu i da je to što se dogodilo dobra stvar“. Možda čak i verujete u to.

Samo kada biste znali koliko je Lea jaka. Tog semestra je opet bila jedan od najboljih studenata na fakultetu, i imala je 18 časova preko potrebnih. Ja sam napustio koledž iz najglupljih mogućih razloga – jednom zato što sam opljačkan – ali je ona istrajala.

Prerano smo ponovo krenuli sa procesom, u glupom naletu optimizma i hrabrosti, i želje da nastavimo dalje. Hormonska terapija je bila previše za Leu. A nedostatak uspeha je bio previše za nas oboje. Pa smo prestali. Naš doktor nam je rekao, privatno, da treba da vodimo računa o sebi, ali da, ako želim oda dobijemo bebu, moramo ili sada da nastavimo ili da porazgovaramo o Sledećim koracima.

Sećate li se iščezavanja?

Pokušali smo još nekoliko puta, od kojih je jedan bio dobar – bar smo mi mislili da smo uspeli – i rečeno nam je da ćemo morati, ako se taj jedan ne primi, da počnemo značajno da povećamo hormonsku terapiju i da počnemo da planiramo nešto drugo osim IUI. Vantelesnu oplodnju, surogatstvo ili nešto treće.

Tokom jedne IUI procedure doktor nam je i rekao da iako njega plaši Donald Tramp, njegova žena ga voli zbog ideje o zidu sa Meksikom. Oboje su imigranti. Njegov problem sa zidom je bio taj što će biti nemoguće izfinansirati to. Ne znam. Doktori pričaju stvarno lude stvari dok osemenjuju ženu.

Tokom ovog procesa, ali i naših života, ni ona ni ja nismo doživeli da nam onaj kućni test na trudnoću bude pozitivan. Čaki kad smo prethodno ostajali trudni doktor je uvek radio test. Međutm, kod ovog poslednjeg Lea nije mogla da smogne snage da pogleda štapić pa sam ga pogledao ja dok se ona tuširala. I rekao sam joj da je negativan. I dok je ona ostala pod tušem, uplakana, ja sam pogledao na Guglu šta znači kad je na štapiću bleda linija. I ispostavilo se da i najbleđa moguća linija na svetu znači da si trudan. Tako da smo trudni.

Trudni smo.

Ni mi nismo poverovali isprva, ali stvarno jesmo trudni. Nakon tri ultrazvuka čuo sam otkucaj srca, poput kolibrija, i prelep je.

Dok ja ovo pišem, sutra nam je prvi pregled kod akušera, i toliko smo nervozni. Neverovatno mnogo nervozni. Ne bih ni pomislio da postujem ovo dok nismo bili sigurni, i spremni da govorimo ljudima. Trenutno skoro niko ne zna. Plašimo se da ne nabaksuziramo nešto. Mi, koji ne verujemo u baksuze! Ali uglavnom nas je strah da ponovo prođemo kroz bol. Previše bi bilo da moramo, javno, da povlačimo sve.

Znam dosta ljudi koji su prošli kroz gore stvari nego mi. U poređenju s njima mi smo i srećni. Neki ljudi nikad ne zatrudne. Neki ljudi nisu dogurali dovde gde smo mi sada. Neki ljudi su preduzimali mnoge Sledeće korake koji su bili daleko posle naših. Neki su bili uspešni u tome, a mnogi nisu. Ustručavam se da podelim ovo jer ne želim da neko pročita ovo i oseti ono što smo mi osetili, dok smo gledali kako se snovi drugih ljudi ostvaruju.

Neki ljudi su saznali, ili pogodili, i bili veoma ljubazni pa podelili svoje priče sa nama, i pomoglo nam je neopisivo mnogo da se ne osećamo usamljeno. Mnogo hvala svima njima. I nadam se da će ovo možda pomoći nekome da se oseća manje usamljen.

I nadam se da će sve proći kako treba, i da ću moći da vas preplavim sa fotografijama, počevši od novembra.

…

Sve je prošlo kako treba. Ima i ruke i noge i kreće se. Veoma smo uzbuđeni, ali držim dah do otprilike 26. nedelje.

I devojčica je. Ne da je bitno koji je pol! Ali dobićemo devojčicu! I presrećan sam. Mi smo presrećni.

Mi smo trudni.

Autor: Den Mažeski

Izvor: FB Dan Majesky / www.hocubebu.rs

Promo objava