/11 /11

Dva ista suglasnika i isto toliko samoglasnika...Reč koja se među prvima ući govoriti, a kasnije čitati, pisati...Što zbog svoje jednostavnosti, toliko i zbog celog sveta smeštenog u nju. Neverovatno, toliko jednostavna reč, a toliko kompleksno značenje, toliko znanja, toliko iskustva, istine...toliko ljubavi...u samo jednoj reči, u četiri slova...Ono sto je, bar meni, najinteresantnije od svega, je to da  sam ja mislila da se to zvanje dobija, poklanja onim koji nesebično daju život nekom ko njima sutra vraća taj isti život, na milion drugih, lepih načina, da se to ne ući, da je to urođeno, ali pogrešila sam...

Ja sada tek učim biti mama! A, imam to zvanje, na moju ogromnu radost i ponos već jedanaest godina...I mislila sam da znam sve na tu temu, da sam apsolvirala svaki segment života sa tim zvanjem, da sa punim pravom mogu drugima da delim savete, da ih upućujem u čari istog, da im govorim šta bi trebalo, a šta ne, gde da idu, gde ne, šta da dopuste, šta ne...Ali...na kraju shvatih. Zapravo shvatih tek skoro, kako dobih drugo-zdravo-dete.

Do tada, ja sam zapravo bila neko ko brine, čuva, nadzire, traži rešenja, vodi gde treba, vraća kući, teši, bdi danju, bdi noću. Nikada je nisam pustila da sama odluči šta hoće, šta želi, nisam je pustila da krene, po cenu i da padne, uvek sam išla korak ispred nje, za svaki slučaj,  da se posvađa, jer je neko povredio-ja sam to unapred sprečila, za svaki slučaj, da otpati bilo šta drugo sto nema veze sa njenim lečenjem, sto nije za njeno dobro...jer, mi je tako "dato", dodeljeno njenim rođenjem.

Nikada nije stavila zalogaj u usta, dok ja nisam proverila da li je toplo, hladno, slano...da li je sok u prepunoj časi, da li je uzela puno gutljaja u jednom dahu, da li želi da radi vežbe, da ide kod logopeda, da li je danas raspoložena za učenje ili ne, da li je normalno sto nije na vreme stigla do toaleta...sve sam ja to odlučivala za nju...U svemu tome nisam imala vremena da uživam sa njom, da je pitam šta ona želi, čega se toliko boji, šta ja treba da uradim, da se bar nekada oseti "normalno", da barem nekada ne bude "ta" ili "to"...

I shvatih da sam ja živela u većoj agoniji i strahu, nego ona sama. Napravila sam od nje pticu u zlatnom kavezu, koja je možda toliko puta poželela da poleti, ali nije imala hrabrosti, jer ja sam joj svojom brigom, stavila okove...okove, koji su preteški za njenu malu, napaćenu, ne iskvarenu dušu. I ne ja joj nisam "mama", ja sam njen tamničar, koji je navodno štiteći nju, zapravo štitila sebe.

A, onda je stigla ona...Tako vesela, posebna, živa, neukrotiva...Ona sa svoje tri godine živi svoj život onako kako želi, onako kako bi trebao svako da ga živi.  Istražuje, pada, ustaje, gleda širom otvorenih očiju  svet oko sebe, sve joj je novo, sve joj je vazno, sve je posebno i ima svoje ćari.

Njenoj mašti nema granica, njen smeh čuje se dalje od ptičijeg peva, njeni zubići bele se kao biseri, jer ih je taj dan oprala 7 puta... Njene prljave rukice od flomastera su nacrtale srce njenoj seki, jer nju voli najviše na svetu, sa istim rukicama najlepše grli, najbrže lomi novu lutku, koja je igrom slučaja “sama pala“, te male rukice ne umorno pritiskaju prekidač za svetlo u haustoru zgrade da seka ne bi opet pala, jer je mrak...

I te male nogice...nepogrešivo potrefe svaku blatnjavu baru na ulici, sapletu se milion puta jer joj lepše stoje čizmice kada je leva na desnoj, a desna na levoj, trotinet je sam „sleteo“ sa njenih nogica, pa je zato pala, njene nogice će kaže biti dovoljno brze i za nju i njenu seku, kada se budu zajedno igrale napolju...I toliko uživam u svemu tome...Toliko mi je to sve lepo, normalno i osvežavajuće, da sav umor ode samo zato sto se po prvi put osećam onako kako bi trebalo sve ove godine...Kao MAMA...

A, ja zapravo tek  sa njom postah mama...Verovatno će neki pomisliti, ono čega se pametan stidi, budala se dići...ali ne, ja se ne dičim, o ne...da mogu iz glasa bih vrištala, čupala i grizla, od svoje tuge, sto nisam pre shvatila značenje „mama“ ...i radi sebe i radi nje...Sto nisam znala koliko vi sve zapravo uživate danima, mesecima, godinama, decenijama...jer ste MAMA!

Autor: Dubravka Bakoč Vujinović