/11 /11

Jednog jutra, Medi Bucku, kao i obično, prijeo se med i krenuo je da ga potraži u skrovištu pčela koje ga prave. Meda Bucko, inače je mnogo voleo med, ali pčelice mu nisu uvek davale da ga jede, jer nije znao kada je dosta, stalno bi im pojeo sve što su napravile.

Išao je Meda Bucko po šumi, išao, išao… tražio, tražio… I - našao jedno veeeliko drvo sa rupom u sredini u kome su živele pčelice. Bucko je ušao kroz tu rupu, seo i počeo da jede. Jeo je, jeo, jeo...Nije mogao da stane. Taman kad je hteo da pojede i poslednju mrvicu iz daljine je čuo poznati zvuk: „Zzzzzzzzzzzzzz“. Pčelice su se vraćale kući!

Meda Bucko se uplašio. Jako. Znao je da će pčelice biti ljute i skočio je da pobegne kroz rupu kroz koju je ušao. Ali, stomak mu je od puno meda koji je pojeo toliko porastao da se zaglavio! Pokušavao je i pokušavao da se provuče, ali nikako nije mogao. „Upomoć, mamaaaaaa!“, počeo je da viče Bucko. „Upomoć, upoooomoć“, vikao je sve jače, dok se „Zzzzzzzzzz“ približavao.

Mama ga je čula, dotrčala, uhvatila ga za ruke i izvukla napolje.

Ali!

U tom trenutku stigle su i pčelice. Bile su jako, jako ljute kada su videle da im je pojeo sav med. Bucko se sakrio iza mame, a ona je rekla pčelicama:“Nemojte se ljutiti, drage pčelice, Bucko je pogrešio, ali sada će obećati da vam više nikada neće pojesti sve, uzeće samo malo i to samo onda kada vas pita i vi dozvolite. Da bi ispravio grešku, čak će vam i pomoći da sakupite puno, puno meda“.

Pčelice su pristale. Meda Bucko je uzeo kanticu i krenuo s njima. Išli su od cveta do cveta, dok nisu sakupili meda više nego ikada, jer pčelice same nisu toliko mogle da ponesu. Kada su završile posao, dale su medi Bucku jednu teglicu meda, a on je još jednom obećao da nikada više neće pojesti sve što su one skupile.

Jer, naučio je Bucko - čak ni kada vam neko dozvoli, nije lepo, uzeti mu sve.