renutno, zaista bi mi dobro došla dremka, topli obrok, rame za plakanje i dobar prijatelj da podelim radost. Foto: Freepik.com

/11 /11

Draga prijateljice, 

 
Od kada si dobila bebu, naše prijateljstvo je u maloj kolotečini. Dugo sam mislila da si ti kriva... Ali nedavni događaji su me naterali da shvatim, da je zapravo problem bio u meni. Dugujem ti izvinjenje. Nekoliko, zapravo.  

Za početak, žao mi je što sam došla da upoznam tvoju bebu, bez neke hrane, kako bih ti olakšala. Što je još gore, kada ste me pitali da li sam gladna, odgovorila sam sa „pa i jesam“ i dozvolila vam da naručite picu. Razumem ako više nikada ne poželiš da razgovaraš sa mnom o ovom očiglednom dokazu bezosećajnosti, i obe znamo da taj sebičan trenutak nije bio jedini put kada sam uprskala.

Tu je bila i moja objava na Instagramu, ona na kojoj Kikiriki (moja kuca) i ja nosimo odgovarajuće majice #mama i #beba. Sada shvatam da imati psa nije kao imati dete. Ne možete staviti bebu u kavez i ostaviti je osam sati samu, a ne možete ni platiti strancu 20 dolara da šeta vašu bebu oko bloka sa čoporom drugih beba (OK, možda možete, ali verovatno ne bi trebalo). 

Osim toga, štene vam neće ugristi bradavicu (ako to uradi, radite nešto veoma pogrešno). Takođe obećavam da ću prestati da nazivam priče iz mog nedovršenog romana „moja deca“, jer želim da mi barem nekoliko stvarnih mama i dalje budu prijateljice.

Žao mi je što sam se, kada si mi pričala o svojim bolnim bradavicama u sebi zgrčila i pretpostavila da mi se to nikada neće dogoditi. Trebalo je da odem kući, da nežno poljubim obe bradavice, da im se zahvalim na njihovoj odanosti i da se emotivno pripremim za dan kada će i one biti uvučene u pumpicu za grudi i momentalno pretvorene u službu novog malog bića.

Žao mi je što sam otkazala naš odlazak na kafu u poslednjem trenutku. Nisam shvatala koliko ti je potrebno da izađeš iz kuće i uspostaviš kontakt sa spoljnim svetom. Nisam shvatala da si se radovala izlasku cele nedelje, obećavajući sebi da će sve biti u redu ako samo uspeš da preživiš do nedelje. Nisam znala da si provela ceo dan spremajući sebe uz sve obaveze oko bebe, i da si se osećala krivom što si se tuširala dok je ona plakala. Nisam znala da si stavila maskaru prvi put nakon porođaja. I da si zbog moje poruke "ipak ne mogu danas" sat vremena plakala. Nisam razumela koliko si se u tom trenutku osećala usamljeno i napušteno, ali da sam samo odvojila vreme da razmislim o tome, verovatno bih to mogla da shvatim.

Dolazak bebe u naše prijateljstvo promenio je mnogo stvari, i ubedila sam sebe da je problem u tebi jer si postala nedostupna. Ali nije bilo tako. Uvek sam znala gde da te nađem – kod kuće sa sićušnim čovekom koji koristi tvoje telo kao teretanu u džungli – i trebalo je da budem tu za tebe. Kada bih mogla da vratim vreme, volela bih da sam bebu držala malo duže da bi ti mogla da odvojiš koji trenutak za sebe. Trebalo je da odem u kupovinu, ili da ponudim da pričuvam bebu kako biste ti i tvoj dragi mogli da odete u šetnju i da se držite za ruke. Trebalo je da te nazovem svakih nekoliko dana, da te pitam kako si i ponudim pomoć.  

Žao mi je što mi je trebalo da dobijem svoju bebu da bih shvatila gde sam pogrešila. Trenutno, zaista bi mi dobro došla dremka, topli obrok, rame za plakanje i dobar prijatelj da podelim radost.

S poštovanjem,  

Pokajana i osvešćena nova mama

Ainsley Doty

Sa todayparents.com odabrala i prevela Ringeraja.rs