/11 /11

Njeno pitanje: “Mama, jesam li ja lepa?” me je paralisalo. Visilo je u vazduhu jednog užurbanog, školskog jutra u sred pakovanja ručka i vezivanja cipela. Težina njenog pitanja mi je pogodilo srce kao Torov čekić, lomeći rebra i preteći da me ubije.

“Mama, jesam li lepa?”

“Bubice, ti si više nego lepa. Ti si divna. Ti si pametna. Tvoje srce sija kao zlato na suncu, a tvoj osmeh greje ceo svet.”

“Ali jesam li lepa?” Imala je taj pogled. U njemu sam videla refleksiju sebe kada sam frustrirana. To je isti onaj pogled koji i moja majka viđa regularno. Razoružao me je.

“Zašto pitaš?”

“Zato što moram da budem lepa.”

Svet se zaustavio. Sve bodlje sveta su počele da probijaju tvrđavu koju sam mislila da sam sagradila. Ovu tvrđavu sam sagradila kako bih je zaštitila od očekivanja da vrednost devojke zavisi od onoga što nosi i načina na koji se smeje. 

“Mama, molim te. Kaži mi da sam lepa.”

Spustila sam se na kolena, znajući da vreme ne može da stoji kada su u pitanju ovakvi ozbiljni razgovori, i da škola uskoro počinje pa se njena jakna mora zakopčati, i ranac namestiti da joj stoji udobno. “Bubice, ti si predivna. Predivna si zbog svega onoga što ja znam da možeš da uradiš. Ti si jaka, zabavna i pametna. Da, lepa si. Ali, to nije najvažnije.”

“Ali dečak je rekao da jeste”

Majčinski strah se zavrteo na svojoj osi, pretvarajući se u pravedan bes, koji je trebalo progutati, jer moja ćerka ima pet godina i ne razume reči kao što su “patrijarhat”. Ovaj dečak bez lika je odjednom izgledao kao svaki muškarac koji je komentarisao moj izgled kao da je to jedina stvar koju posedujem a da je vredna. Njegovo lice je postalo lice svakog muškarca koji je rekao da je lepota sve što mogu da pružim.  

“Slušaj me, bubice. Sledeći put kada ti dečak kaže da je bitno da budeš lepa, pitaj ga da li misli da je njegova mama lepa. A onda ga pitaj da li je zbog toga ona bolja mama.”

“Ti si dobra mama,” rekla je. “I to kažem pre nego sam ti rekla da si lepa.” Pobeda je bila vidljiva. “Ti si više nego lepa, mama! Ti si dobra mama! A ja sam pametna devojčica!”

Napustile smo kuću. Napustile smo sklonište i izložile sebe svetu na još jedan dan. Izabrala sam da se ne našminkam, a svojoj brilijantnoj devojčici sam dozvolila da obuče svoje omiljene pocepane farmerke. Najradije bih je sa zadovoljstvom pustila da viče i psuje patrijarhat, ali umesto toga slušale smo blesavu pesmu Mapetovaca, i ponovile slova i spelovanje pre nego smo konačno stigle u školu. 

Škola: Mesto, na kome se nadam da uče da su njen um i srce ono što se najviše ceni i ono što je najbitnije.

Prevod: parent.com