Cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta. Foto: Freepik.com

/11 /11

Šestogodišnji i sedmogodišnji mališani koji ove godine upisuju prvi razred osnovne škole juče su počeli administrativni „kondicioni” trening, koji je neophodan uslov za takmičenje u osmogodišnjem školskom maratonu. Provera njihove zrelosti trajaće do 31. maja, a zakazivanje termina za testiranje budućih prvaka već je počelo i radi se preko portala e-uprave. Upis će trajati dva meseca, odnosno do 1. juna, a u tom roku mališani treba da prođu sve lekarske preglede, ali i psihološko testiranje. Mnogi roditelji, međutim, ocenu psihologa doživljavaju kao izricanje „strašnog suda” o mogućnostima sopstvenog deteta, zbog čega mnoge mame i tate nekad dobijaju „genijalne” ideje kako da dete što bolje „prođe” na psihološkom testiranju. Neki odvode budućeg osnovca kod komšije psihologa da ga posavetuje kako da odgovara na pitanja, a dovitljiviji „preko veze” nabavljaju psihološke testove i sami testiraju mališana. Ili sačekuju mališane iz kraja koji su se testirali iza ćoška škole i mole ih da im prepričaju „iskustva”. Za tako nešto, objašnjavaju psiholozi, nema razloga.

„Cilj psihološkog testiranja nije procena da li je dete pametno ili ’glupo’ – testovi su strukturisani tako da procene zrelost mladih ispitanika i predvide njihov (ne)uspeh u daljem školovanju. Školski psiholog, između ostalog, treba da proceni da li je dete u stanju da sedi u klupi 45 minuta ili će mu eventualno pasti na pamet da ode kući posle drugog časa, jer se nije naspavalo ili mu je predavanje učitelja dosadno. Naime, cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta – ako ono nije dostiglo odgovarajući nivo socijalne zrelosti i nije u stanju da se psihološki ’odvoji’ od roditelja, neće biti u stanju da se uklopi u grupu vršnjaka, odnosno u školski kolektiv. Važnije je da dete zna osnovne socijalno-higijenske navike, nego sva slova azbuke ili abecede, odnosno da samostalno jede, koristi toalet, pere ruke i brine o svojim ličnim stvarima”, kaže za Politiku  školski psiholog Branka Tišma .

Sagovornica Politike dodaje da tokom jednočasovnog razgovora psiholog otkriva kako dete rešava konflikte u kolektivu, kakva mu je tolerancija na frustraciju, da li je saradljivo i da li će se ustezati da pozajmi ili da olovku ili gumicu drugaru iz klupe, da li zna da vezuje pertle i drži olovku kako treba… Tišma konstatuje da su deca sve nesamostalnija – kada je ona testirala prvu generaciju budućih prvaka 1999. godine od 120 dece samo sedmoro njih nije znalo da veže pertle… Sedamnaest godina kasnije, samo sedmoro mališana je to umelo.

Danas na testiranje dolaze deca koja znaju latinske glagole, ali ne umeju samostalno da jedu, niti da zakopčaju dugmiće na jakni, ne znaju put od škole do kuće, ne znaju adresu na kojoj žive, kao ni broj telefona mame i tate, a veoma mali broj njih zna čime se roditelji bave. Sve su ovo stvari, napominje Branka Tišma, koje bi deca trebalo da nauče do polaska u školu.

„Kada se završi testiranje svih budućih prvaka, psiholog i pedagog odlučuju o sastavu odeljenja. Nije u pitanju nikakva školska ’lutrija’ u kojoj najsrećniji dobijaju premiju u vidu najboljeg učitelja, već se posebno vodi računa o individualnim osobenostima mališana. Primera radi, ako je dete stidljivo i manje komunikativno neće biti smešteno kod zahtevnog i ’proaktivnog’ učitelja koji nema preterani senzibilitet prema ’mazama’. Uvek se vodi računa da u istom razredu ne bude veliki broj levoruke dece, kao ni veliki broj dece sa poremećajem pažnje, dece sa govornim manama, introvertne ili ekstrovertne dece, dece samohranih roditelja, niti dece sa ozbiljnim zdravstvenim problemima”, naglašava ovaj psiholog.

Maja Stupar, majka šestoipogodišnje Sare koja ove jeseni postaje đak prvak, priznaje da ima veću tremu od kćerke kada je u pitanju psihološko testiranje.

„Moje dete je veoma nestašno i hiperaktivno, ne drži je mesto, ne može da se ’svrti’ ni dok jede, a pažnja joj je veoma kratkotrajna. Sa druge strane, neustrašivo se vere po toboganu i vozi rolere do iznemoglosti, pa se često zapitam da li je stvarno zrela za školsku klupu. Ne, ne bih se začudila da nam psiholog kaže da ipak treba sačekati godinu dana sa kupovinom đačkih knjiga”, iskreno priča ova majka.

Katarina Đorđević

Izvor: Politika.rs