Jutro je. 25.maj. Pada kiša. Ulazim u taksi, sama. "Vozite u porodilište" kazem taksisti dok se pozdravljam sa majkom koja krišom briše suze.

8h je, čekam svog doktora da završi raport, ulazim za njim u prijemnu ambulantu. Otvara mi istoriju bolesti. "Kad misliš da završavaš to?" Pita ga kolega. "Sutra" čujem svog doktora a u glavi samo odzvanjaju reči: "sutra, sutra."

Sutra ću da rodim svoju četvrtu sreću. Sutra deluje tako daleko a tako blizu, opet mi u glavi odzvanjaju reči: "sutra, sutra" i negde se setih poznate pesme iz poznatog filma: "Tomorow, tomorow, I love you, tomorow...."

Smeštam se na odeljenje patologije trudnoće gde me svi već dobro poznaju, razgovaram sa sestrama, opuštena sam, javljam prijateljima da je sutra dan D. Pada mrak, razmišljam, još samo nekoliko sati i sve će biti gotovo. Kao, ne plašim se, ne, verujem svom doktoru, sve će biti u redu.. neće biti komplikacija, rodiću zdravu bebu, moju devojčicu, probudiću se, ma sve će biti u redu stalno ponavljam...uspavala sam se.

Jutro u oči carskog reza kreću pripreme, i dalje sam opuštena, vade mi krv, sređuju, mere pritisak, ctg.. sve je ok i dalje sam opuštena, telefon ne prestaje da zvoni, dragi prijatelji mi žele sreću da sve prođe lako i brzo, svi su optimistični a znam da se i oni plaše jednako kao i ja..a i ja sam nasmejana, kažem: "hvala" a u stomaku mi je muka neviđena. Čujem sestru kako me zove. Oblačim spavaćicu ispod koje nemam ništa, ali baš me briga, uzimam torbu i krećem. Silazimo prvo u porodilište, ulazim u pripremnu sobu gde se već nalazi jedna žena u bolovima, čeka da rodi svoju bebu. Previja se od bolova ali ipak skuplja snage da mi se izvini za svoje ponašanje. "Bože dragi zašto se izvinjavate, znam ja kako je, samo budite jaki" odgovorih joj uz blagi smešak. Posle par minuta odvode je i nedugo zatim čujem plač bebe. Počinjem i ja da plačem. Rado bih otišla do stola i videla to malo stvorenje koje je upravo došlo na svet, ali ne smem, plačem dok sedim na krevetu i zamišljam svoju devojčicu. 14h je. svakog trenutka očekujem doktora, već počinje da mi bude muka i da mi se ruke tresu. 15h. još uvek čekam i sve mi je teže i teže, počinju neke crne misli da mi se motaju po glavi. 16h. ulazi sestra sa gumenim narukvicama jedna za mene druga za bebu. Gura aparat za kiseonik i kaže: "Idemo,došlo je vreme" Stigla sam samo da napišem jednu sms. "Ulazim".

U sali za operacije svi su tu, svi su nasmejani, ali ja ne vidim svog doktora, počinje da me hvata panika. Kažu mi da skinem spavaćicu i da legnem na sto. Pogledom tražim doktora i čujem sestru koja me pita: "jel vi to nama ne verujete"? Kao da mi je pročitala misli. Zatim čujem anesteziologa koji me pita koji je to carski po redu, kažem četvrti. "Hoćete li vi da ostavite glavu na ovom stolu?" "Lepo je to što hoćete više dece, ali trebalo bi da mislite i na sebe." Ležim na stolu, gledam u ogroman reflektor iznad sebe i ponavljam Oče naš nebrojeno puta. "Bože, ne dozvoli da moja deca ostanu bez majke" Ko zna, možda sam ovo izgovorila i na glas jer sam u tom trenutku videla dobro poznato lice i oči koje ulivaju poverenje. Još poznatiji glas razbija moju molitvu: "Jesi li spremna? Ajmo polako sad, laku noć". Osećam njegovu ruku na svom obrazu i suze koje se slivaju niz slepoočnice. Zaspala sam.

"Da li me čujete? Možete li mi reći kako se zovete?" Osećam kako mi vade tubus iz grla i kako počinjem da povraćam, usta su mi puna neke grozne pene i hoću da odgovorim ali ne mogu. Nešto čudno mi stiska ruku, hoću da se pomerim ali ne mogu, hoću da pitam za svoju devojčicu ali ne mogu. Osećaj nemoći, plačem i dalje ne mogu da pričam. Otvaram oči. Vidim mutno, ipak prepoznajem lice svog doktora koji stoji pored mog kreveta i čujem: "Uvedite majku i supruga da je vide."

18h je. Budna sam. Boli me stomak, mnogo, boli četiri puta više nego ranije. Ćutim i kažem mojima dobro sam, tu sam, živa sam. Strah me da pitam za dete kad u tom trenutku ulazi sestra sa malim zamotuljkom i prinosi mi je krevetu. "Ovo je vaša ćerka."

Poslednjim atomom snage uspevam da se podignem i poljubim tu malu glavicu. Plačem. "Bože, uspela sam, Bože hvala ti".Odnose je.Lekovi su učinili svojeponovo sam zaspala. "Moje sutra se ostvarilo, moje sutra me čeka."

Nakon 24h moja devojčica je stalno bila samnom, uživala sam u svakom trenutku sa njom, a četvrtog dana smo otišle kući, našoj kući gde su nas čekali moji anđeli.

Postala sam majka četvrti put. I po ko zna koji put: "Hvala ti Bože na tome."

Moja sreća je kompletna, ja sam srećna žena. Hvala ti Bože na tome.