/11 /11

DETALJI

Ringerajin korisnik: suzi kju 

 
Datum: 21.9.2015.
 

Tip porođaja: carski rez
 
Broj dana u porodilištu: 6

Porodilište: GAK Narodni front

Ocena porodilišta: 4 

Komentar ocene: Osoblje u intenzivnoj za svaku pohvalu, na odeljenju carskih rezova osoblje i ne bas. Sestre i lekari u dečjem boksu maksimalno posvećeni i profesionalni.

PRIČA O MOM POROĐAJU

Nakon sedam godina pokušavanja, dva spontana pobačaja, jedne vanmaterične, jedne neuspele vantelesne slede pripreme za drugu. Pripreme za drugu vantelesnu su proletele, aspiracija, transfer i onda čekanje, trebalo je da čekamo jedanaest dana do vađenja bete. Dani su prolazili sporo. Deveti dan, bol u stomaku, ubeđena sam da opet nismo uspeli. Šaljem muža da kupi test za trudnoću, svesna da je rano, radim test očekivajući jednu crticu, ali ne, DVE CRTICE, gledam, ne verujem, šok! Ne verujem svojim očima, pitam muža jel me oči varaju ili su to dve crtice. Plačem i smejem se u isto vreme. Našoj sreći nije bilo kraja. Sutradan još jedan test i još dve crtice. Trudna sam! Onda pozitivna beta i iščekivanje prvog ultrazvuka. 

Odlazimo na prvi ultrazvuk, molim Boga da sve bude u redu. Doktor gleda, gledam i ja, tamo nešto treperi. Pitam ga a šta to treperi, kaze "pa srce bebe, zapravo dve bebe", DVE BEBE!!! Suze su same tekle, gledam te dve tačkice, dva srcašca, moje dve bebe. O Bože hvala ti! 

Trudnoća je protekla uz neke trzavice! Trudnički dijabet, visok pritisak, stalne hospitalizacije, jednom mesečno, zatim dva puta mesečno a nedeljno kontrola, rizična trudnoća, ali ništa mi nije bilo teško, samo da moje dve mrvice budu dobro. 

Pred kraj sedmog meseca me zadržavaju u bolnici i govore da ću tu biti do porođaja, ok, ništa strašno, sve za njih dve. Da, dve, devojčice su, zaboravih to da napomenem. Dani su prolazili relativno brzo.

Moja doktorka je planirala da me porodi u 37-oj nedelji, čekala sam strpljivo taj datum, trebalo je čekati još dve ipo nedelje. Ali... Desilo se sledeće...

20.9. ležem da spavam. Budi me oko ponoći jaka glavobolja, mislim da je možda od visokog pritiska. Zovem sestru, meri mi pritisak, kaže sve je u redu, pritisak u granicama normale, dobijam brufen. Glavobolja postaje sve jača, sledi jedna infuzija, druga, treća. Dežurni doktor me pregleda, ne govori gotovo ništa. Jutro je, sviće 21.9.

Dolazi moja doktorka, vidim zabrinuta je, pre sedam vode me na ctg, ultrazvuk, pregled, vade krv, mere pritisak, dolazi internista, frka oko mene a ja samo brinem da njih dve budu dobro. Onda crne misli me obuzimaju, plašim se za njih dve plašim se i za sebe, neću da mi deca odrastaju bez majke. Valjda je to bilo normalno u takvoj situaciji, ne znam ni sama. Ovo je bila najjača glavobolja koji sam osetila u svom životu. Odlazim kod načelnika, pregleda me, vrti glavom, razmišlja i šalje na hitan carski! Ma kakav carski, ne još. Znam da je za blizance gotovo punih osam meseci super ali nisam očekivala da će to biti tog dana. Zbunjena sam totalno. Zovem muža, ne javlja se, uspevam da ga dobije preko kolege, zbunjen je ali kaže kreće s posla u front. 

Međutim mene su tako brzo spremili za salu i odveli da on nije stigao da me vidi. Već razmišljam bože, ne vidoh ga poslednji put, onda sama sebi kažem, kakav poslednji put budalo jedna, život je pred vama. Trudim se da razmišljam pozitivno.

Uvode me u salu, ležim na stolu, hladno mi je, više ne osećam ni bol, samo strah... Dolazi moja doktorka, mazi me po kosi i kaže sve će biti u redu, ne brini. 

Sledeće čega se sećam kao kroz maglu je lik doktorke koja stoji iznad moje glave i govori "mama dobila si dve zdrave i lepe devojčice, dobile su ocenu 9/9, super ste, teške su 2800 i 2600gr"

Presrećna sam, postala sam mama, samo sreća nije potpuna, nisam ih videla još uvek . Čekam da mi ih donesu, prolazi čitav taj dan, ne donose ih. Zovem prijateljicu koja radi u boksu da vidim šta se dešava, kaže doneće ih. Ona kao za inat ne radi tog dana, došla bi zbog mene ali uopšte nije u Beogradu. Nadam se doneće ih uskoro, gledam ka tim staklenim vratima kroz koja prođu i donesu bebe mamama.

Sutradan, 5h ujutru, prozivaju moje ime, javljam se, sestra nosi dva zamotuljka. Donela ih je! O Boze kako su malene, kako su samo lepe, čupave. Tog sam trenutka postala svesna da sam postala majka. To su moje ćerke, slikam ih, gledam par trenutaka, smejem se i plačem, odnose ih. Gledam sliku, šaljem muzu i napišem da su to naša deca. Zove me, čujem mu po glasu da i on plače, naše dugo čekane sreće su rođene, zdrave i prelepe! Presrećna sam. Stalno sam iščekivala kad će da ih donesu, nisam mogla da ih se nagledam. Kao i svaka majka, mislim da nema lepše dece nego moje. 

Prebačena na odeljenje tek sutradan, obilazila ih na svakih 6h pošto su bile na infuziji. Dva dana na infuzijama i najzad mogu da budu kod mene. Donose ih naizmenično na podoj, jednu pa drugu. Za onu koja ostane u boksu namuzem mleko pa odnesem, da ne piju veštačku, želela sam da dobijaju moje mleko. Vizite, pregledi i najzad odlazimo kući, šesti dan od porođaja. Kući smo, četvoročlana porodica. Uživamo u roditeljstvu!

Dragi moji čitaoci, ovo je smisao života, sreća, radost, ispunjenje života. Samo mogu još da dodam da nema odustajanja, ja nisam odustala ni jednog trenutka i evo, isplatilo se, gledam ih kako rastu, kako se smeju, kako tim osmehom ulepšaju dan, život. Jedanaest ožiljaka od raznih operacija zarad potomstva, obisala su ova dva mala bića, dva anđela Emilija i Anđelija!