|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (26.04 -30.04.2021) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Tata se jednog dana odselio, mama je rekla da je tako bolje

mr Mia Roje Đapić, psihološkinja, 8.8.2021
Tekst koji je nedavno objavljen na web stranici Poliklinike za zaštitu dece i mladih grada Zagreba – Od stabala (ne) videti šumu: Mitovi o otuđivanju izazvao je veliko interesovanje i kolega stručnjaka i roditelja, što mi je od srca drago. Pokazuje zainteresovanost za istinsko razumevanje ove teme i izbegavanje brojnih zamki koje se nalaze na putu zaštite dece, a nastojimo da ih zaobiđemo svakog dana.

image
Tata se jednog dana odselio. Nije me pozdravio, samo je otišao. Mama je danima plakala i govorila da je tako bolje.
/11


 

Jedna stvar me ipak rastužuje. To su brojni mailovi i poruke u kojima neko zahvaljuje što se “ističu prava očeva”, ili „skida stigma sa majki“, ili „brane stručnjaci“ i slično, a što mi nikako nije bila namera. Svakako da je bilo koji komentar dobrodošao i podsticajan. Lepo je znati da se toliko ljudi trudi da pročita tekst, pronađe kontakt Poliklinike ili moj kao autorke i napiše rečenicu – dve. Lepo je znati da sam našla prave reči da prenesem deo važne poruke.

Ono što me rastužuje je skup svih tih poruka sadržajno prepunih „majki“, „očeva“, „stručnjaka“ i „prava“ odraslih. Najmanje se spominju, pogađate – deca. Gde sam pogrešila, pitala sam se odgovarajući na svaku tu poruku posebno, nastojeći da validiram emocije osobe sa druge strane ekrana, zahvalim na lepim rečima koje upućuje, ali istovremeno nekako skrenem pažnju da su taj tekst, kao i cela tema, kao i naš poziv psihologa koji, moguće još uvek entuzijastično, biram svaki dan ispočetka … sve je to zapravo tu zbog dece.


PROČITAJ JOŠ: Drage mame, pustite decu da dišu!


A onda u inboxu ugledam mail bez naslova sa poznatim imenom pošiljaoca. On je već uveliko punoletan, ali u ovom kontekstu, on je dete. Dugo ga nisam čula ni videla, ali i on je pročitao ovaj tekst i napisao je nešto više od rečenice-dve.

“Džabe ja pišem o deci”, rekla sam mu kasnije kad sam ga nazvala, “kad svi ovi ljudi to čitaju iz sebe”.

“Kad ti nisi dete”, primetio je i tako mi dao ideju. Umesto da dalje kao odrasla stručnjakinja pišem o deci i guram ih u fokus rukama i nogama, neka ona sama pričaju svoja iskustva. Stoga prepuštam pozornicu njegovoj priči, koju je pristao da podeli.

„Tata se jednog dana odselio. Nije me pozdravio, samo je otišao. Mama je danima plakala i govorila da je tako bolje.“

Danas sam dobro. Ali nisam bio dobro više dana nego što jesam. Priča kreće mesecima pre konačnog razvoda mojih roditelja kad je kod kuće postalo neizdrživo. Pitali su me kasnije često da li je bilo nasilja u porodici. Nisam znao na to da odgovorim. Niko nikog nije napao nožem, ako je to bilo pitanje. Ali nožem se rezala napetost u vazduhu. Bilo je lakše kada su se svađali, nego kada su ćutali.

“Šta ti je?”, znala bi da pita učiteljica.

“Ništa”, odgovorio bih jer nisam znao šta je tačno niti kako to nekome da ispričam.

Imao sam devet godina. Sa mamom sam pre toga voleo da igram karte, čak i išao na kafu sa njom i njenim prijateljicama. Jedna od njih imala je sina, taman malo starijeg od mene, koji mi je bio uzor. Sa tatom sam voleo da idem na utakmice. Odveo me prvi put kad sam bio jako mali i danas mi se oči napune suzama kad se toga setim. Svi zajedno smo išli na izlete vikendima. Nekad sam hteo da ostanem kući i gledam crtane filmove, ali izvukli bi me iz kreveta, svako za jednu nogu uz smeh. Te uspomene čine mi se kao da pripadaju nekom drugom životu.

Tata se jednog dana odselio. Nije me pozdravio, samo je otišao. Mama je danima plakala i govorila da je tako bolje. Govorila je da nas je ostavio zbog neke prostitutke. Toga se sećam jer nisam znao šta je to. Prošlo je tri meseca dok ga nisam opet sreo. Mrzeo sam ga. Mrzeo sam ga jer je otišao, jer me nije odveo na dve utakmice koje su bile u međuvremenu, jer nas je ostavio, jer ima nju zbog koje mama plače, jer su se svađali mesecima zbog te iste osobe, jer me niko više nije vukao van iz kreveta i jer sam ostao jako sam. Njega nije bilo fizički, a mame kao da nije bilo. Jedino o čemu je želela da priča bilo je o tome da je tata prevario. Mama je tvrdila da tata ne pita za mene, da će sada imati novu porodicu. Tata je posle tvrdio da je stalno pokušavao da me vidi i čuje, ali da je mama pretila da će neke njegove poslovne papire zbog kojih je mogao odgovarati poslati policiji ako nam se približi. To sam saznao puno kasnije. Ne znam šta je istina. Ali nije ni važno, kao što očigledno nisam bio ni ja.

Mama me nakon nekoliko meseci pitala želim li da vidim tatu za rođendan. Besno sam rekao “Ne”. Mama je odahnula.

“Dobro”, rekla je, “sumnjam da i on tebe želi da vidi sada kad mu ta žena nosi novo dete”. “Novo dete”, odzvanjalo mi je u ušima. Ako je do tada bio ijedan deo mene koji se nije osećao izdanim od oca, tada je nestao. Mama je rekla da samo to kažem u Centru za socijalni rad kada me budu pitali, da imam pravo reći šta ja želim i da me niko ne može naterati na suprotno. Nije bila u pravu.

PROČITAJ JOŠ: Da li je našim roditeljima bilo lakše nego nama?


“Naterali” su me da vidim tatu. Borio sam se protiv toga svim snagama. Kad sam ga ugledao, osećao sam samo mržnju i bes. Vikao sam na njega, nešto oko prostitutke i novog deteta, ne mogu se tačno setiti. Susret je prekinut, ali opet sam morao da idem sa mamom kod nekog psihologa. Mama me veče pre pitala sećam li se kako me tata tukao. Ćutao sam. Nisam se sećao da me tata tukao, ali sećao sam se priča da sam kao mali znao dobiti po guzi od oboje. Sećao sam se da me tata jednom ošamario u prvom razredu kad sam pobegao iz škole i došao kući satima kasnije. Klimnuo sam i čekao da mama nastavi. Opisala je tu situaciju sa šamarom i dodala još nekoliko njih. Nisam se sećao, ali činilo mi se da bi moglo biti istina.

 

Nije mi rekla da to ispričam sutra ujutro, ali kad me psiholog pitao o tati, ispričao sam. O tati sam govorio sve najgore. Nisam spomenuo utakmice ni kako su me izvlačili iz kreveta za izlete. Ta mesta u sebi nisam godinama posetio. Tada me pitao o mami. Ispričao sam sve lepe uspomene, i nisam lagao. Samo što su mnoge od njih bile daleko iza nas. Mama više nije bila ista, a ja sam se grčevito držao za to da jeste. Sećam se i besa prema tom psihologu koji je ispitivao što mi se kod mame ne sviđa. On kao da je bio protiv moje mame, tako mi se činilo. Konačno, rekao sam da mi se ne sviđa samo što je tužna zbog idiota od mog oca. Mama je taj dan bila posebno dobro raspoložena. Jeli smo sladoled na trgu i hranili golubove kornetom. Pitala je nedostaje li mi otac, a ja sam odlučno rekao da ne. Nasmejala se i polizala moj sladoled, kao da se igramo. Bio sam srećan.

Nakon toga sledi sedam godina postupaka na sudovima, obilazaka raznih socijalnih radnica, psihologa, ne znam koga sve ne. U periodima sam oca viđao, u periodima ne. On nije odustajao, ali nije se ni jako borio. Sećam se da mi je došao na krizmu pred crkvu i ja sam mu rekao da ga ne želim tamo. On je samo otišao. Video sam na Facebooku da mu se rodio sin. Njega je vodio na utakmice. Znao je da me pozove, ali lako je prihvaćao ne za odgovor. Prestao sam uopšte da pratim fudbal, sve to mi je bilo glupo i dosadno. Mama je godinama bila ljuta na njega i bilo joj je nemoguće da krene dalje. Barem jednom nedeljno blatili smo tatu. Kada bismo se posvađali, uvek bismo se preko toga opet zbližili. Ne znam više ni sam kada su suđenja završena, ali znam da nikad nisam uspostavio normalan odnos sa tatom.

Mama se preudala kada sam išao u treći razred srednje. Procvetala je. Sve manje je govorila o tati. Jednom mi je predložila da idem kod njega na vikend, tek tako iz vedra neba. Pomislio sam kako samo hoće da me se reši zbog novog partnera, kako me i ona napušta, izdaje mene i našu kulu, očigledno od karata, mržnje prema ocu koja nas je povezivala. Tada sam pukao. Bio sam u više navrata hospitalizovan na psihijatriji. Svašta sam radio čime se ne ponosim i ne bih ulazio u detalje. Nije me bilo briga. Nisam imao što da izgubim. Četiri godine života ja sam se uništavao. Moj otac se svega toga uplašio i još više se povukao. Tehnički je održavao neki kontakt, ali zapravo je to bilo slabo. Majka je opet bila slomljena jer “kako joj to mogu raditi sada kad je konačno srećna”. Spasio sam se tek kad sam se sklonio. Od njih oboje. Od sebe nisam mogao. Tata je dobio novu porodicu. Mama je dobila novog muža. Ja nisam dobio novu porodicu, niti novog tatu. U svemu tome ja sam ostao sam.

Sada, godinama kasnije, sa oba roditelja imam OK odnos. Nismo bliski. Nijedno od njih ne trudi se da budemo, barem ne onako zaista. Toliko je toga neizgovorenog da nož opet reže napetost u vazduhu. Kroz psihoterapiju raspetljavam te niti koliko mogu. Oboje ih volim jer su moji roditelji. Prema ocu osećam i krivicu zbog svega što sam mislio, osećao i govorio prema njemu i o njemu. Osećam i razočarenje jer se tako povlačio, jer se nije borio jače. Nisam mu bio vredan. Prema majci osećam i sažaljenje jer verujem da je jako nezrela osoba. Osećam i ljutnju zbog štete koju mi je nanela, iako možda nije htela. Ni njoj nisam bio vredan ja kao ja, nego ono što mogu za nju da učinim. O “stručnjacima” koji su sve to godinama puštali nemam šta da kažem.

 

PROČITAJ JOŠ: Da mi budeš otac i u sledećem i u onom tamo životu


Jednog dana želim da vučem svog sina za noge iz kreveta i vodim ga na izlete, na utakmice koje opet pratim, hranim sa njim golubove i jedem sladoled jer je lep i sunčan dan, a ne jer je rekao u Centru šta sam očekivao. U izboru njegove majke važnije od svega biće mi da li je ona osoba koja bi se, ako do toga dođe, znala rastati i ne uništiti pritom detetu život.

Izvor: www.poliklinika-djeca.hr


Promo objava

Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:

Šta kad se dete žali na bol u uhu?
Bolovi u ušima mogu biti jako neprijatni, podjednako za roditelje koliko i za decu. Deca su često razdražljiva i plaču, ...
10
KAŠALJ – DEČIJA NAPAST i kako se borim sa ...
Dok je pod infekcijom, svima u kući nam prosto para uši taj dosadan, nadražajni kašalj. Toliko je iscrpi, da stalno pona...
9
Deca kasno progovaraju i to na izmišljenom...
Logopedi i dečji psihijatri upozoravaju da sve veći broj mališana od dve ili tri godine nije izgovorio prve reči. Većinu...
5
Briga o zubićima + briga o planeti = Chicco
U našem slučaju, renesansa u pranju zubića dogodila se kada smo otkrili nove Chicco paste. To da mlađa deca uvek imitira...
4





U Srbiji najugroženija deca do 13 godina
photo
Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić izjavio je danas da su deca do 13 godina najugorženija kategorija stanov...
Pitali smo psihoterapeute: kažnjavanje dece?
Zakon o pravima deteta ograničava uticaj roditelja, smatra Zoran Milivojević, psihoterapeut, dok mr Kristina Brajović Ca...



Anketa

Da li vam se sviđa ime
lelaigor

Miona?

da (39%)

ne (61%)


Ukupan broj glasova: 761

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!
Click Here