Sve je počelo prilično čudno. Kasno sam saznala da sam u drugom stanju (ne pitajte me kako i zašto) i nisu mogli da mi odrede termin. Kad je došlo vreme, otprilike, doktor nije mogao da bude siguran da li sam spremna za porođaj jer nije bio siguran da li su se detetu razvila pluća dovoljno. Zato mi je zakazao neke preglede i tada mi je rekao da dođem u sredu i da će me poroditi carskim rezom.

Međutim…

Te noći osetila sam neke bolove u stomaku. Moram da napomenem: NISAM IMALA POJMA ŠTA ME ČEKA, jer nisam nikog ništa pitala. Samo su mi rekli da sve to ide svojim tokom i da ću sigurno znati kad porođaj počinje.

Dakle, zato su ti bolovi u stomaku za mene bili samo bolovi. Uplašila sam se da će to naškoditi bebi i zato sam otišla do svekrve da joj kažem. Ona je žena znala da su to kontrakcije, ali nije mogla da zna da su to ONE kontrakcije. Nisam mogla da se namestim, suprug je ustao u pola četiri da mi skuva čaj da mi umiri stomak. Šou je bio. Ja plačem, ne mogu da mrdnem, a strahujem da neće to uticati na bebicu, jer, zaboga, porađam se u sredu. To je bio ponedeljak.

Šapne svekrva da me voze u porodilište, jer je već videla da to nisu lažne kontrakcije, već one prave, pred porođaj.

Samo, naravno, nisu ništa meni rekli da se ne bih još više uspaničila.

Odlazimo mi tamo, naravno, boli me sve, ali ja se muški držim na nekom krevetu,pa na nekoj fotelji…nisam dva koraka napravila, a da ne promenim položaj. Kad, eto mene kod babica.

Babica: Skini se.

Ja: Ne mogu.

B: Hajde, bre, skidaj se, šta ne možeš!!!

J: Ne mogu da se savijem, boli me sve,a i sada jedva stojim. Vidite šta je to, treba da se porodim u sredu, nemojte da se nešto desi bebi.

B: Hajde, bre, skidaj se, tako ne možemo da te pregledamo.

Ja, šta ću, skinem se. Legnem.

B: Kuku, ženo, pa ti se porađaš, bebi se već kosica vidi.

J: Šta da radim sada?

Osmehnem se.

B: Vodimo te u porodilište.

A tamo…moj dragi doktor, upravo skinut sa infuzije, dolazi umoran, već je 4.25, spomene mi da je ovo četvrti porođaj u smeni…

Ja: Ma, šta ima veze, bar nećemo više da brinemo, kad ću I sta ću I kako je beba. Beba je spremna.

Doktor: Napni se.

Ja: Ma, hajmo mi,ipak, carskim rezom.

D: Ama, napni se, kakav carski rez, beba već izlazi sama.

Da vam ne pričam o tome dalje, znate i same. Samo znam da mi je u 4.35 rekao:

DEVOJČICA, ZDRAVA I PRAVA!

Šta je nadalje bilo sa mnom, ne znam, ja sam gledala u nju, zamotanu lepoticu, kako pomera svoje okice, posmatrajući svet koji je upravo učinila lepšim.

Babice su mi se izvinile, rekle su da dođe mnogo žena koje se prenemažu,sa tim lažnim kontrakcijama i da njima, pre svega, nije jasno kako sam deset minuta pre porođaja mogla uopšte da stojim na nogama. Mislim se u sebi, da sam znala da je to porođaj, ne bih, brate, ni ja stajala.

Međutim, skoro mesec dana kasnije, ispostavilo se da sam na pragu sepse, lečenje je trajalo malo manje od toga, bla, bla, bla…I nisam videla svoju bebicu duže vreme, jer, naravno, nisu smeli da je donose. Eto, tako…preskočila sam skoro mesec dana druženja sa njom, nekako se vratila posle dojenju, ali najvažnije je da je sve prošlo dobro po nju, čemu sam se, naravno, samo I molila. To je maaaaala mrljica koja je pokvarila moje sećenja, odnosno, lepu sliku sećanja na to.

Ova priča ima poentu. Što manje znate o lošim stvarima, to vas čini hrabrijim. Zato se nemojte opterećivati, uživajte u trudnoći, dozvolite sebi da to bude samo vaše iskustvo, sve prođite prvi put.

Porođaj je samo vaš! Nije majkin, tetkin, sestrin…nema potrebe da se raspitujete,a naročito ne da čitate o lošim stvarima i lošim iskustvima. Jer, onda….ko je ludo hrabar da rizikuje da se i njemu dogodi to isto? Zato sam ja sve lakše podnela, verujte mi.

Moj porođaj je moja divna priča o dolasku na svet jedne prekrasne devojčice, a kad sam ja mogla, onda može svaka!