dunja RR
|
46. Toga jutra sam čvrsto odlučila da napokon snesem stvari sa tavana. Beba samo što nije, a ja još nisam pregledala stvarčice koje je trebalo pripremiti za njen dolazak. Teškim, trudničkim korakom penjem se na tavan. Auuu, ne vidim stepenice od svog stomaka! Stupam u paučinom prošarano drveno potkrovlje, narušavam svojim prisustvom njegov čarobni mir. Svetlo se probija kroz mali prozor i obasjava davno zaboravljene stvari rasute po ćoškovima. Čudno mi je ovde. Kao da me sa svih strana posmatraju uspomene. Eno, odande me gleda moja školska tašna, jaao, pohabana je, ali se jasno vidi lik Barbie na njoj... Sanke su pored, eeeeh kako smo se znali sankati one davne zime... Pogled mi privuče parče platna. Viri iz gomile najlona. Šta je to? Prilazim bliže, i prepoznajem belu, plastičnu ručku, poput one na kišobranima. Moja kolica! Jao, moja divna, draga kolica... Izvlačim ih iz gomile paučine i zagledam ih pod svetlom dana: skromna, metalna konstrukcija i parče braon-narandžaste tkanine. Tako su obična, a tako...prelepa. Mazim ih poput nekog deteta, i odjednom, kao da čujem tihi smešak. Okrenem se oko sebe, nigde nikog. Učinilo mi se. Nastavljam da zagledam kolica, kad opet- smejanje. Pobogu, ko je tu? "Ja sam", čujem glas. Ko, ko je to? "Kolica",odgovori glas, "ne plaši se". Ustala sam naglo, uplašena. "Ne, ne, ne plaši se, evo neću više pričati!" Zaboga, taj glas je dolazio iz kolica! "Samo želim da ti se zahvalim što si me koristila i što me nisi zaboravila", rekoše kolica. "Jako se radujem tvojoj bebi, divan ti je stomak, kao, eh da mi je da samo još jednom provozam neko dete... Ali ne mogu, staro je sve na meni", rekoše kolica. "Ti si bila divna beba, tako slatka i umiljata, uživala sam da se družim sa tobom, eeeh, davno to beše... Probudila sam se tek kada me je suprug blago pomilovao. "Spavalice, pa ustaj, trebamo ići na tavan", reče on. "Ali...ja sam bila...kolica...", odgovaram mu zbunjena. "Ne brini, naručio sam ona kolica koja ti se dopadaju, jesu skupa, ali... "Ne, ne želim ta kolica, na tavanu su ona..." govorim nepovezano. "De, de, ajde rasani se pa ćemo onda pričati" kaže mi suprug. Prošli su dani, ja sam rodila divnu bebu. Skupa kolica nikada nisu ni kupljena, sa tavana su skinuta moja stara kolica koja sada voze moje dete. I verujte mi, kolica se i dalje smeju, čak mi i namignu da niko ne vidi! Samo, sada se smeju još lepše i slađe jer se smeju sa mojom bebom...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
