Konacno sam dosla u FRONT na porodjaj, posle toliko cekanja, nadanja, suza, neprospavanih noci. Borba sa sterilitetom je trajala od 1996. do 2010.

01.12. sam sva srecna dosla jer sam znala da odatle necu izaci sama nego sa svojom malom curicom mojim zlatom. Par dana je radjena priprema za carski. Dosao je petak dan kad su odlucivali da ce carski biti u ponedeljak 06.12. Ja nisam mogla da verujem, radovala sam se kao nikad do tad. Vecina zena je bilo smrknuto, a ja sam se osecala i bila nasmejana i vedra. Dan pre carskog se ne jede nista a ja sam nagovorila moju mamu da ostalim cimerkama u sobi donese, palacinke i sarme, normalno nije znala da ja ne mogu da jedem.

Poslo je to predivno jutro, cekala sam da me pozovu, dolazi sestra, stavi me na krevet, trci kao blesava sa onim krevetom niz hodnik, ulazimo u lift i meni sa grudi padne cela istorija, zamislite propadne kroz lift, ona je spremacica sto me je gurala popizdela i pocela da se dere ali, ja sam joj rekla, koliko ja znam, istorija se stavlja ispod glave a ne na grudi, Sisli smo u salu, cekali anesteziologa i istoriju, koja je bila sva prljava i nikakva ali to je problem sestre. Budim se zene pricaju, odvode me u sobu, jos uvek sam bila pod anestezijoj i tabletama za bololve. U jednom momentu donosi sestra decu, moju curicu na jednoj ruci a drugo dvoje na drugoj. Ona pita ciji je broj taj a ja nisam ni znala da postoji taj broj i da je to bas moj. Kako mi je bilo lepo kad je stavila pored mene. Nisam bila svesna da je to moje milo i drago detence, da je sad verovatno bi mi krenule suze kao kisa a tad nista. U porodilistu je postojala jedna sestra koja nje htela da nam daje injekcije za bolove kad treba vec kad ona hoce, drala se na nas, sva je bila nadrndana, kazu da je uvek takva, nadam se da je otisla u penziju jer je uzasna. Sam taj osecaj da sad imam joju bebicu je suuuuuuuuuuuuuuper, ja ne mogu to da vam opisem. Vec sutradan smo bile duze zajedno, a od srede po ceo dan, ja sam je mazila, ljubila a ona se i tad branila i vrtela. Ja i moje zlato smo izasle posle 6 dana od rodjenja, jer im je dehidrirala i dobila zuticu. Dobila je svoje ime, a ja sam je zvala Andjelko, dugo dugo, a i sad je ponekad tako zovem. Po nas su dosli, kum sa mamom tatom i sestrom, deda i tata a baka nas je cekala kuci. Moje ima narandzastu ogradicu, beli krevetac i roze sobu. Tad mi se cinilo da je sve mnogo lepo i mirise na bebu.

Moja devojcica ima sad za koji dan 22 meseca, dugacka je a mrsava, zna da prica, peva, voli da se igra, da bije decu kad je diraju, malo je lukava, lici na babu koja nije dosla ni da je vidi a zivi na 5m od nas.

Jedan veliki poljubac i pozdrav od nas za Ringeraju.