/11 /11

Uz prve korake i prve reči budi se i avanturistički duh, pa su jednogodišnjaci izvor neviđene zabave i neviđenog stresa u isto vreme. Možda zvuči surovo, ali je istinito. Evo izazova koje će razumeti svi roditelji sitne dece. Sitne kao "mlađe od tri godine", pošto se vremenom stvari zaboravljaju, pa se može desiti da vam ovo, ako imate stariju decu, deluje kao preterivanje.

Ko bi rekao da jednogodišnjak rolnu toalet papira može da odmota brže nego što mama može da piški?

Kamenčići i drugi sitni "objekti": tako malecki i tako zgodni za skrivanje u maleckim šakama, ili još gore, maleckim ustima ili ušima.

Kablovi postoje da bi mogli da budu iščupani.

Ne postoji stvar koju je zabavnije spuštati uz tresak i ponovo podizati od poklopca wc šolje.

Kad smo već kod wc šolje, ona služi da se u nju bacaju stvari, zar ne? Autići. Mobilni. Četkica za zube. I ne, ne radi se o tome da su roditelji krivi jer ne vode računa o detetu. Koliko god da vodite računa, u nekom trenutku, NEŠTO čemu tu nije mesto završiće u šolji. To je nešto što ne možete da izbegnete i nešto sa čime ćete morati da se pomirite. Bacanje u kadu je alternativa, ali klinci vrlo brzo shvate da ako se nešto baca u praznu kadu nema tog zabavnog zvuka koji proizvodi predmet koji se sa određene visine baca u vodu...

Voda je generalno važan deo života. Super je sve to s vodom, ali ne baš kad se tim nesigurnim koracima podmladak zaputi pravo u baru, pa mu budu mokre i cipele i čarape, a daleko ste od kuće.

Pažljivo proračunajte koliko vremena vašem jednogodišnjaku treba da pojede tih sedam, osam grisina. Tačno toliko imate na raspolaganju za kafu. Kad vaše vreme istekne, bolje bi bilo da ODMAH tražite račun, pre nego što kafa presedne i vama i konobarima i ostalim gostima u kafiću. I da, maloj deci u načelu nije mesto u kafiću, ali i mame imaju dušu.

Sakrivanje ključeva.Prvo ih zajedno tražite i zabavno vam je. Onda shvatate da ih nema nigde i u panici trčite do toaleta. Virite u wc šolju i sa olakšanjem shvatate da ipak nisu unutra. E, onda počinje igranka: "reci mami gde si stavio ključeve od kola" (gleda vas, a okice mu sijaju). "Mooooli te mama, daj ključeve" (vozi autić). Posle pola sata: "reci mami, gde su ključevi" (ništa). Kad počnete da tražite rezervne, podmladak odjednom odlučno kreće nekud. Pratite ga i shvatate da je srce malo ključeve stavilo tamo gde smatra da pripadaju: na tatin ranac sa laptopom. Logično.

Vrata i stepenice. Otvaranje i zatvaranje. Penjanje i silaženje. Večnost.

Skidanje i vraćanje poklopca sa flomastera. Pažljivo, uz maksimalnu koncentraciju. I to traje i traje... Ali, onog trenutka kad skrenete pogled - poklopac brzinom svetlosti ide pravo u usta.

Trenutak kad shvatite da je dete dovoljno visoko da dohvati fioku u kojoj je escajg. I noževi, dakle.

Trenutak kad shvatite da je upravo prvi put dohvatilo kvaku i otvorilo vrata. Osećaj neizmernog ponosa u deliću sekunde smenjuje užas jer to znači da više nema granica.

Ponos kad prvi put nešto "nacrta" na zidu drvenom bojicom. Trčite po telefon, slikate i šaljete tati fotku, da ne propusti taj važan trenutak.

I beskrajna sreća kad vas vaše mače prvi put pomiluje samo od sebe. Svesno, "kao veliki".